Hitac sa preko 130 metara, snajperista. Verovatno obavešten da meta nosi pancir, gađao je glavu, a pogodio vrat. Pred gotovo deset hiljada ljudi, uključujući i njegovu porodicu, u američkoj državi poznatoj po brojnoj mormonskoj populaciji koja je tradicionalno nenasilna. Ključna arterija je pukla, verovatno je bio mrtav istog trenutka. Ovako je u 31 godini okončan život Čarlija Kirka. Ubijeni mladi čovek je jedan od najpoznatijih američkih konzervativnih aktivista, možda i ključni faktor za privlačenje mlađe generacije glasača. Kao digital native bio je majstor da od složenih pitanja napravi viralne meme a da od političkih debata napravi navijačke sukobe.
Era društvenih mreža je odavno postala integralni deo moderne političke strategije. Artikulacija politika na društvenim mrežama, koje su primarno vođene kratkim video formatima, najviše pogoduje jednostavnim porukama za i protiv, gde sam korisnik prilikom svakog prikazivanja sadržaja suštinski prolazi kroz proces glasanja. Watch – za, swipe – protiv. Konzervativni pokret u Americi, mada ovo stoji i za gotovo sve desničarske stranke širom sveta, decenijama gradi svoju snagu na banalizaciji, na strahu i na antagonizmu prema svemu što se ne uklapa u njihovu viziju prave Amerike. Ovo je činjenica. Medijska perjanica, pre ere društvenih mreža, ovog koncepta je bio Fox news.
Upravo iz tog razloga konzervativni pokreti je doživeo procvat u eri društvenih mreža.
Jednostavne i banalne poruke koje je lako komunicirati u kratkim formatima. Te poruke se svode na stalno traženje neprijatelja: imigranata, levičara, medija, univerziteta, pa čak i sopstvenih institucija. Čarli je, objektivno govoreći, bio jedan od ako ne najglasnijih onda sigurno najviralnijih u toj simfoniji optuživanja. Njegovi govori nisu podsticali dijalog, oni su suštinski pravili podele. I kad se društvo godinama hrani idejom da je „druga strana“ pretnja, nije iznenađenje što se politički sukob na kraju završava nasiljem.
Naravno i sa leve, u Americi kolokvijalno nazvane demokratske strane, pojavile su se slične pojave koje bi mogle da se nazovu ekstremnom levicom. Međutim, za razliku od konzervativnog pokreta, ekstremna levica nije sistemski razvijana, ona je više bila prirodni odgovor jedne strane na povećanu verbalnu agresiju druge. To je naravno ne čini manje odgovorim za neke stvari.
Legendarni košarkaški trener Duško Vujošević je, nakon masovne tuče igrača Partizana i Hemofarma u kojoj je pokojni Dejan Milojević suštinski prebio celu ekipu Hemofarma, izjavio da u tuči nije više kriv onaj ko se bolje bije nego onaj ko je prvi počeo. Mala digresija od teme ali takođe nešto šta treba imati u vidu.
Svaki konzervativno-desničarski pokret je setovan na istoj matrici. Spolja uvijen u gomilu demagoških parola a iznutra prazan. Oni smatraju da imaju monopol u određivanju kako neko društvo treba da izgleda i ko je patriota a ko izdajnik. U svojoj srži potpuno antidemokratski u toliko što su unapred diskreditovali drugu stranu pa samim tim svi argumenti druge strane su a priori neprihvatljivi. Bilo bi besmisleno smatrati Čarlija Kirka odgovorim za svoju smrt, jer bi na takav način relativizovali jedan bezuman čin oduzimanja ljudskog života. Ali on, kao i mnogi drugi sa obe strane, su odgovorni za kreiranje podela u društvu, na saveznike i neprijatelje, na patriote i izdajnike. Kao i na uvođenje verbalne agresije u javni diskurs koja vodi atmosferi u kojoj se mržnja normalizuje.
Širenje lažnih vesti i teorija zavere de facto raspiruje strah. Čarli je bio ekspert za to, umeo je da obično neslaganje predstavi kao pitanje opstanka nacije. Njegova smrt, koliko god bila tragična, zapravo je poslednji čin priče u kojoj konzervativna politika više nije nudila rešenja, već samo tražila neprijatelje. Od ovog izvora idu dva putića. Prvi, da konzervativci predstave Čarlija kao mučenika što je donekle i očekivano, i da nastave sa politikom podizanja zidova umesto izgradnje mostova. Ovaj putić neminovno vodi lančanim reakcijama sa više ili manje tragičnim ishodima. Drugi putić je da se ovo shvati kao, nažalost tragično, otrežnjenje. Kao shvatanje da kad su obe strane ukopane u rovove, sve deluje kao rat. Kao poziv da se otvori istinski dijalog, gde će obe strane društva imati priliku da komuniciraju između sebe i da prevazilaze nesuglasice na način koji je svakako mnogo humaniji.