Ovo nije još jedna u nizu negativnih kritika filma “Joker: Folie à Deux”. Jasno je da mjuzikl nikome nije bio potreban i da Lady Gaga nije omiljena Harley Quinn. Motiv “Među javom i med snom” dolazi pak iz poezije Laze Kostića i predstavlja stanje između stvarnosti (javnosti) i snoviđenja (sna). Simbolizuje prelazno, liminalno stanje gde su granice između realnosti i iluzije zamagljene, a subjektivna percepcija postaje podjednako važna kao i objektivna stvarnost. U tom prostoru, iskustva i osećanja dobijaju snoviti karakter, gde su svesne misli pomešane s nesvesnim strahovima.
U kontekstu filma “Joker: Folie à Deux” i serije “Monsters” o braći Menendez, ovaj motiv oslikava emocionalna i psihološka stanja likova. S jedne strane Arthur Fleck luta između realnosti i unutrašnjih halucinacija, pa nasilje koje je izvršio deluje kao da se dešava “među javom i med snom”. Njegova percepcija stvarnosti je duboko narušena traumom iz perioda detinjstva što dovodi do toga da se linije između onoga što se zaista dogodilo i onoga što se nalazi u njegovom konstruisanom svetu neprekidno prepliću. S druge strane, u seriji “Monsters”, ovaj motiv pojavljuje se u trenutku kada su priče Lylea i Erika Menendeza o zlostavljanju i nasilju dovedene u pitanje – sud i društvo pokušavaju da razgraniče stvarne događaje od subjektivnih osećanja, pa i sećanja. Stvarnost postaje iskrivljena pod teretom traume, te dolazimo do neodgovorenog pitanja šta je istina, a šta interpretacija njihovog iskustva.
Fiktivno preispitivanje stvarnosti i odbrana zasnovana na traumi
Analiza narativa u filmu “Joker: Folie à Deux” i seriji “Monsters” o braći Menendez naglašava paralelni motiv traume i nasilja unutar porodice kao ključne elemente odbrane optuženih. U oba slučaja, advokatice se fokusiraju na prošlost prožetu nasiljem kako bi objasnile, pa čak i opravdale, kasnije nasilno ponašanje optuženih. Ovakva odbrana se oslanja na predstavljanje traume kao faktora koji oblikuje ne samo ličnost, već i granice moralne odgovornosti.
Traumatično detinjstvo i društveno zanemarivanje, prikazani kao ključni pokretači zastranjivanja Arthura Flecka, služe kao opravdanje za ubistva koja je počinio. Na gotovo isti način, u seriji o braći Menendez, advokatice pokušavaju da humanizuju delo optuženih Lylea i Erika, ističući da su njihova ubistva roditelja rezultat dugotrajnog zlostavljanja koje su pretrpeli od strane svog oca. U oba slučaja, nasilje nije predstavljeno kao izolovani čin, već kao kulminacija niza traumatičnih iskustava koja su neizbežno dovela do tragedije. Time je fokus sa pitanja individualne krivice usmeren na kategoriju složenosti psiholoških posledica dugotrajnog zlostavljanja.
Odbrana koja koristi traumu kao osnovu za pravno oslobađanje ili ublažavanje kazne poznata je kao “sindromska odbrana.” U ovom kontekstu, advokati nastoje da dokažu da je ponašanje njihovih klijenata bilo podstaknuto psihološkim poremećajem izazvanim traumom, kao što su posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) ili sindrom zlostavljanog deteta. Korišćenje ovakve odbrane ima za cilj da pokaže kako su postupci okrivljenih rezultat dugogodišnjeg trpljenja, a ne svesne i hladnokrvne namere da se počini zločin.
Uticaj na javno mnjenje i uloga stereotipa
Međutim, ovakva vrsta odbrane ostavlja otvorena pitanja o granicama odgovornosti: dok s jedne strane omogućava bolje razumevanje konteksta u kojem su se zločini dogodili, s druge može delovati kao relativizacija krivice. Oba medijska diskursa, manipulacija traume i nasilja u odbrambenim strategijama imali su uticaj na javnu percepciju slučajeva. U “Jokeru”, traumatična prošlost lika doprinosi saosećanju gledaoca, a neretko i opravdavanju za šest ubistava. U istom tonu, serija o braći Menendez izaziva empatiju prema optuženima, prikazujući ih ne kao hladnokrvne ubice, već kao žrtve koje nisu videle drugi izlaz osim jasno isplanirane likvidacije roditelja. Ovakvo preispitivanje odgovornosti otvara diskusiju o pravdi i etici, jer publici omogućava da razmišlja o tome na koji način društvene i porodične strukture mogu stvoriti potencijalne zločince.
Ipak, korišćenje nasilja u porodici kao faktora u odbrani likova u filmu “Joker: Folie à Deux” i seriji o braći Menendez ilustruje dublju problematiku kako pravni i društveni sistemi tretiraju traumu. Time se postavlja pitanje koliko trauma može da utiče na ljudsku slobodnu volju i da li određeni kontekst može pružiti “olakšavajuće okolnosti” za nasilno ponašanje. Kroz prikazivanje ovakvih realiteta, otvara se mogućnost za promišljanje o pravdi i moralnoj odgovornosti.
Strategija advokatice Leslie Abramson bila je usmerena na prikazivanje ozbiljnosti zlostavljanja koje su pretrpeli braća Menendez, ali reakcija pravosudnog sistema i javnosti često odražava društvenu sklonost da se trauma kod muškaraca posmatra kroz prizmu snage i otpornosti, umesto kroz razumevanje njihovog psihološkog stanja. Insistirala je na tome da su Lyle i Erik bili žrtve “sindroma zlostavljanog deteta”. Međutim, sud i porota su bili podeljeni po pitanju da li je ovakav argument dovoljan da opravda čin ubistva.
Ali, ne iz perspektive moralnih načela kako biste možda očekivali. Reč je o društvenom nerazumevanju specifične dinamike u kojoj se žrtve dugotrajnog nasilja nalaze – posebno kada su u pitanju mladići koji osećaju sramotu ili se boje da će biti shvaćeni kao slabići. Sudski postupak je pokazao sklonost da se trauma kod muškaraca smatra neadekvatnim opravdanjem za zločin, nasuprot slučajevima gde su ženske žrtve zlostavljanja često dobijale više simpatija od strane porote. Često se postavljalo pitanje zašto braća jednostavno nisu “pobegla” ili prijavila zlostavljanje.
“Šta da su bile devojčice?”
Pitanje je koje je advokatica Leslie Abramson postavila prisutnima tokom suđenja. U sudnici su se često koristili stereotipi o muškoj snazi i otpornosti. Tužioci su pokušavali da umanje verodostojnost priče o zlostavljanju, sugerišući da su njih dvojica bili dovoljno odrasli i fizički sposobni da se odupru ocu, ili da su mogli pronaći drugačiji način da se zaštite. Ovakvi argumenti reflektuju društvene norme koje mušku traumu čine manje legitimnom u očima pravnog sistema, sugerišući da bi muškarci trebalo da budu sposobni da se sami izbore s nasiljem. Nasuprot tome, odbrana se trudila da ukaže na specifičnu prirodu psihološke kontrole i zlostavljanja koje stvara osećaj da je bekstvo nemoguće. Ipak, ovakva odbrana se suočavala sa skepticizmom, naročito kada je u pitanju predstavljanje muškaraca kao “žrtava” koje su reagovale nasiljem iz straha.