Nekada je speed dating bio vrlo konkretna stvar: dvadesetak nepoznatih ljudi u jednom baru, nekoliko minuta razgovora, zvonce i rotacija. Danas nam zvonce više nije potrebno. Sami smo napravili njegovu digitalnu verziju i preneli je u svakodnevni život. Kafa u utorak sa jednim, vino u četvrtak sa drugim, nekoliko poruka sa trećim, a već tokom vikenda zaključujemo da „ništa od toga nema smisla“. Moderna potraga za ljubavlju sve više podseća na beskonačni krug prvih sastanaka.
Problem možda nije ni u tome što mnogo dejtujemo. Problem je u brzini kojom očekujemo odgovor na pitanje koje je po prirodi sporo: da li mi se ova osoba zaista dopada?
Aplikacije su nas dovele u pomalo neprirodnu situaciju. Sedimo preko puta nekoga koga praktično ne poznajemo, sa kim nemamo zajedničku prošlost, poznanstvo, pogled koji se već nekoliko puta sreo preko prostorije, internu šalu ili onu malu početnu radoznalost koja je nekada prethodila prvom sastanku. Imamo nekoliko fotografija, kratku biografiju i prepisku od tri dana – a onda očekujemo hemiju čim stigne prvo piće.
I ne samo hemiju. Očekujemo da razgovor teče, da postoji privlačnost, humor, emocionalna dostupnost, iste vrednosti, odgovarajući životni planovi i, po mogućstvu, dovoljno zanimljiva priča da nas u prvih sat vremena ubedi da ne treba nastaviti potragu. Prvi dejt je tako od upoznavanja postao svojevrsni razgovor za posao.
Kada svaka osoba postane „možda postoji bolja“
Paradoks velikog izbora je što nas obilje mogućnosti ne čini nužno optimističnijima. Često nas čini nestrpljivijima.
Ako znamo da iza jednog swajpa postoji još deset potencijalnih ljudi, mnogo lakše odustajemo zbog nečega što bi nekada bilo potpuno nevažno. Nije bilo dovoljno hemije. Bio je malo tih. Previše je pričala o poslu. Nije se dogodio onaj filmski trenutak. Sve je bilo sasvim lepo, ali ništa spektakularno.
I tako nastavljamo dalje.
Posle dovoljno takvih večeri dolazi ono neizbežno: umor. Ljudi koji su na početku želeli nekoga da upoznaju počinju na dejtove da dolaze već pomalo razočarani. Jednim delom žele da im se nova osoba dopadne, a drugim već očekuju da neće. Čak i kada se preko puta njih pojavi neko zanimljiv, teško je ostati potpuno prisutan kada iza sebe imate deset gotovo identičnih razgovora o poslu, putovanjima, braći i sestrama i tome „šta tražiš ovde“. Speed dating nove generacije nema zvonce, ali ima isti ritam: hvala, sledeći.
Možda smo preskočili najbolji deo
Postoji nešto što je stari način upoznavanja imao, a što je teško reprodukovati aplikacijom – period pre prvog dejta.
Neko vam se dopadne na fakultetu, poslu, preko prijatelja, u kafiću u koji oboje dolazite. Vidite ga nekoliko puta. Primetite način na koji se smeje. Razmenite par rečenica. Niste sigurni da li se i vi njemu dopadate. Postoji iščekivanje. Hemija, ako će je biti, već polako dobija prostor da nastane.
Tek onda dolazi sastanak.
Danas od prvog sastanka često očekujemo da napravi sve ono za šta je nekada postojalo nekoliko nedelja slučajnih susreta. I možda upravo zato toliko njih deluje prazno. Nije nužno da osoba preko puta nas nije zanimljiva – možda jednostavno još nije dobila priliku da nam postane zanimljiva.
Naravno, nema potrebe romantizovati prošlost niti ukidati aplikacije. Ljudi su se oduvek upoznavali na različite načine, a tehnologija je samo otvorila mogućnost da sretnemo nekoga koga verovatno nikada ne bismo sreli. Ali možda bi vredelo da promenimo način na koji tim susretima pristupamo.
Manje kao audiciji za veliku ljubav, više kao običnom upoznavanju.
A možda i da ponovo ostavimo malo prostora životu da sam odradi deo posla. Da razgovaramo sa nekim na rođendanu prijatelja. Da odemo na piće sa osobom koju već neko vreme srećemo. Da ne odlučimo sve za 45 minuta. Da pustimo nekoga da nam se dopadne postepeno.
Jer neke od najboljih stvari u životu nikada nisu bile naročito efikasne. Zaljubljivanje je verovatno jedna od njih.