Beograd je pozornica na kojoj svakodnevno igramo različite uloge. Od trenutka kada zakoračimo na ulicu, u redakciju, na sastanak, svaki naš pokret, pogled, pa čak i način na koji držimo onu omiljenu šolju kafe, deo je složene predstave pred drugima – ali i pred sobom. U ovom svakodnevnom izvođenju, ritam nije uvek naš izbor. Okruženje nas pokreće, obaveze diktiraju tempo, a mi učimo da balansiramo između stvarne kontrole i iluzije iste.
Tako je recimo Erving Goffman, sociolog koji je jedan od prvih sistematski analizirao društvene interakcije, ovu svakodnevnu dinamiku opisao kao dramaturgiju života. Prema njegovom viđenju, pojedinci su glumci, društvo pozornica, a rituali su sredstvo pomoću kojeg održavamo identitet i izražavamo sebe u interakciji sa svetom. Ti rituali nisu nužno life-changing iskustva, čak bi se reklo da je pretežno reč o “neprimetnim” koracima. To je upravo ona svesna odluka da se udaljimo od ekrana, isključimo sve notifikacije, ne odgovorimo na poruku, dopustimo sebi da barem na kratko budemo neodgovorni. Da napravimo pauzu.
Način na koji biramo da se zaustavimo jeste čin kojim priznajemo sopstvenu potrebu za resetovanjem.
Kroz ove mikrorituale, koje Goffman definiše kao načine da uskladimo unutrašnji osećaj sa spoljnim očekivanjima, održavamo osećaj kontrole u svetu koji je često nepredvidiv i haotičan. Pauza prestaje da bude samo želja za predahom i postaje svesni akt prisutnosti i samorefleksije, mali segment naše dnevne predstave gde svaki detalj, pa čak i onaj naizgled beznačajani, ima svoju težinu. I šta onda? Onda pakujemo ceger, sedamo u kola i krećemo. Donosimo odluku da izđemo iz uloge brzog, zauzetog prolaznika i ponovo uspostavimo kontakt sa sopstvenim “ja”. Krećemo ka Club Houseu gde pauza dobija novu dimenziju. Na putu do tamo shvatamo da više nije reč o pukom fizičkom udaljavanju od tereta svakodnevice, već o trenutku gotovo maničnog prebacivanja fokusa sa niza obaveza na stanje unutrašnje harmonije. I skoka u bazen.
Ipak, pre nego što se prepustimo svim uzvišenostima izležavanja na ležaljci i besomučnom plivanju, zaustavljamo se na mestu koje odražava sav pragmatični tempo našeg dana – OMV pumpi.
U tom trenutku, dok se haotičnost glavnog grada i (ne)dovršenih obaveza i dalje osećaju u pozadini, biramo ledenu kafu. Jasno je da nije reč o napitku koji ispijamo na brzinu i zaboravaljamo u hodu, već svestan izbor da sa sobom ponesemo deo kontrole nad danom – i rashladimo dušu, um i telo. Ledene kafe na OMV pumpama se prave od zrna izabrane brazilske Single Origin kafe ili VIVA Classic Selectiona i pronicljivo su pripremljene sa ciljem da zadrže karakter i intenzitet ukusa. Na raspolaganju su nam Fredo Cappuccino i Ledeni Amerikano, kao i opcije sa biljnim mlekom. A, dodatni ukusi poput vanile, pistaća i karamele dodaju slojeve ukusa koji se baš nikako ne zaboravljaju – i dostupni su za svega 1 dinar uz ledenu kafu na MyStation aplikaciji.
Ledenu kafu uzimamo za usput. Hladna, aromatična, slojevita, postaje okvir za jedan od retkih trenutaka dana koji smo svesno oblikovali. Gutljaj po gutljaj, osećamo kako se sve ono što je do tog trenutka bilo urgentno, gubi intenzitet. U gorepomenutim Goffmanovim terminima, to je prvi korak izlaska sa scene. Još uvek smo u pokretu, još uvek u odeći svakodnevice, ali iznutra već spuštamo reflektore. Ledena kafa sa OMV pumpe nije samo osveženje – ona je prag. Pomičemo se sa prednje pozornice, gde se sve mora, ka zaklonjenom prostoru gde se ništa ne mora, a sve može.
I kad smo stigli u Club House, obukli kupaći, zastali pored bazena, sa pogledom ispred sebe koji ne vapi za digitalizacijom sopstvenog izgleda, postaje jasno da pauza nije počela tamo gde smo se zaustavili. Počela je ranije. U onom trenutku kada smo odlučili da zastanemo. Da naručimo ledeni Americano sa karamelom. Da odaberemo ukus, mleko, tempo. Zato je ona alat samopomoći u pokretu. Mikrogest kojim vraćamo kompas. Male navike koje znače mnogo jer nas podsećaju da pauza ne mora sugestivna, daleka ili duga – samo mora biti naša.
Scena je iza nas. Pauza je naša. Prestali smo da glumimo.