Balenciaga je nedavno predstavila Le City East-West torbu, reinterpretaciju modela koji je početkom dvehiljaditih definisao jednu generaciju potrošača. Time se pridružila sve izraženijem trendu elongacije torbi, fenomenu koji se u poslednjim godinama ustalio kao dominantna silueta. Ovaj oblik, horizontalno izdužen, gotovo “skraćen“, u modnoj teoriji sve češće se označava kao “baguette-ifikacija“.
Praksa transformacije postojećih ikoničnih torbi nije nova. Jean Paul Gaultier je još tokom svog perioda u Hermèsu, početkom dvehiljaditih, prvi pomerio granice proporcija produživši Birkin model.
U tom trenutku to je bio subverzivan gest – komentarisanje ustaljenih kodova luksuza. Dvadeset godina kasnije, elongacija je postala konvencija. Alaïa je svojim Le Teckel modelom ponudila verziju koja deluje organski, uklopljena u identitet kuće i njen minimalizam. Međutim, kada sve više kuća pribegava istoj logici, pitanje je da li ona ostaje inovacija ili prerasta u oblik tržišne inercije.
Dior je svoj Saddle reinterpretirao u east-west proporciji, oslanjajući se na kultni status originala iz 1999. godine, ali istovremeno ublažavajući njegovu ekstrovertnu formu. Prada i Miu Miu učinile su slično: prilagodile su svoje prepoznatljive torbe horizontalnom formatu, naglašavajući praktičnost i svedenost kao ključne vrednosti današnjeg luksuza. Sve to govori o jednoj homogenizaciji industrije, u kojoj se različiti brendovi takmiče na istom polju, a razlikovanje postaje sve teže.
U slučaju Balenciage, problem je još izraženiji. Le City je izvorno bio definisan svojom mekoćom, disproporcijama i sirovom estetikom koja je odudarala od tada dominantnog pojma luksuzne torbe. Pretvoriti ga u east-west siluetu znači transformisati njegov identitet do tačke u kojoj nestaje deo suštine. Da li je to osveženje ili kompromis – zavisi od toga da li se posmatra sa stanovišta tržišne prilagodljivosti ili sa stanovišta dizajnerske autentičnosti.
Suštinsko pitanje, međutim, nije da li nam je potrebna baguette verzija svake torbe, već da li modne kuće još uvek veruju u sopstvenu sposobnost da kreiraju nove oblike. Fendi Baguette je u svoje vreme bio proizvod koji je pomerio granice i definisao epohu. Danas, kada se gotovo svaki klasik prevodi u east-west proporcije, prisutan je rizik da moda umesto inovacije ponudi niz varijacija na temu prošlih uspeha. A moda, kao disciplina, opstaje samo dok je u stanju da proizvede novu siluetu koja oblikuje vizuelni jezik generacije.