Na pitanje da li želim da se pridružim putovanju u Etiopiju, rekao sam „DA“ bez mnogo razmišljanja. Ne zato što sam znao šta me čeka, već upravo zato što nisam. Krenuo sam prema nepoznanici.
To je bio moj prvi susret sa Afrikom. Sa Etiopijom.
Iz glavnog grada, Addis Abebe krenuli smo ka jugu, i praktično smo ga proveli u kolima. Put je postajao sve lošiji, asfalt nestaje, prašina ulazi kroz prozore, a pejzaž se menja svakih sat vremena. Shvatio sam da ovo neće biti lagano putovanje.
Naš prvi pravi susret sa plemenskom kulturom bio je visoko iznad grada Arba Minch, kod plemena Dorze. Pozdravili su nas sa „saro“ i šakama punim sveže trave. Jednostavan, ali iskren gest. Dorze nisu samo tkalci pamuka, oni tkaju zajednicu, a njihove kuće u obliku košnica dostižu i do dvanaest metara visine.
Pravljene su od bambusa, listova enseta i trave i mogu trajati decenijama. Unutra, miris dima i zemlje lebdi, i gotovo osećate puls generacija u svakom isprepletenom panelu. Probao sam njihov specijalitet od lažne banane kao i piće koje je malo jače od naše rakije. Tamo sam obukao njihovu nošnju i ušao u ples i pesmu. Nisam znao korake, ali sam pratio ritam. Prvi put nisam imao osećaj da sam turista.
Do plemena Mursi dolazi se polako, kroz suvu zemlju i nisko rastinje. Muškarci sa puškama prebačenim preko ramena stoje mirno, bez osmeha, bez agresije. Slike Mursi žena sa okruglim pločicama u usnama poznate su sa interneta, ali videti ih uživo je nešto drugo.
Pločice nisu ukras, one su identitet i status, koji se stiče u adolescenciji. Izbor i transformacija tela ostavljaju utisak težine koju nijedna fotografija ne može preneti. Žive sa stokom, obrađuju zemlju, farbaju tela zemljanim pigmentima, i imaju nepokolebljivu samouverenost.
Jedna žena mi je prišla bliže sa bebom vezanom na leđima. Dete se u tom trenutku probudilo. Stala je ispred mene i ćutala. Ogromni zubi od neke divlje životinje kao ukras na glavi, perle oko vrata, ožiljci na koži. Izvadio sam telefon i upalio kameru. U tom trenutku se promenila. Blago je ispravila ramena, namestila lice i pogledala pravo u kameru telefona kao da tačno zna šta se od nje očekuje.
Te večeri smo prvi put kampovali u plemenu Hamer. Dočekali su nas uz vatru i kuvano vino koje smo pili sedeći na ručno izrađenim drvenim stolicama. Noć je bila tiha, bez svetala, bez zvukova grada, ali pravo iskustvo došlo je ujutru.
Probudio sam se pre izlaska sunca. Vazduh je bio hladniji nego što sam očekivao. U polumraku sam čuo koze, tihe razgovore i korake po suvoj zemlji. Kada sam izašao iz šatora, sunce je već počelo da se probija preko sela. Svetlost je imala neku težinu, nešto što ni kamera telefona nije mogla da zabeleži.
Stajao sam i gledao. Bio je to trenutak koji te probudi iz sopstvene svakodnevnice, trenutak koji te spusti na zemlju i podseti da život ide svojim ritmom, bez objašnjenja i bez planova. Onda su deca počela da prilaze. Trčala su bosih nogu kroz prašinu, smeškala se, pokazivali na naočare za sunce i smejala se dok su ih naizmenično probali.
Tek kasnije sam počeo da primećujem koliko je sve oko mene zapravo sistem znakova, kao način da se svet razume bez mnogo reči.
Kod Dassanech žena frizura govori pre njih. Pletenice napred, devojka je neudata. Pletenice skupljene pozadi, udata je. Broj sitnih čvorova na temenu pokazuje koliko dece ima. Gledaš i čitaš. Kao da stojiš ispred žive lične karte.
Kod Hamera je slično. Bronzano crvena kosa, gusta od mešavine putera i okera, pod jakim suncem izgleda gotovo metalno. Metalne ogrlice oko vrata nisu ukras. Prva žena nosi jednu specifičnu, težu. Status je vidljiv, ali bez objašnjavanja.
I onda shvatiš da autentičnost i modernost nisu suprotnosti. U školi koju smo obišli deca pišu u sveskama sa likom Mesija i Ronalda. Većina dečaka nosi dresove Arsenala, Barselone ili nekog kluba čije ime možda ni ne izgovaraju pravilno, ali ga nose sa istim ponosom kao i perle oko vrata.
Vidi se da su imali kontakt sa turistima. Nisu izolovani od sveta, samo su odlučili da ga žive na svoj način. Modernost dolazi u fragmentima, kroz dres, šnale u kosi, ranac na ledjima.
Dok sam stajao na ivici sela i gledao kako se dan zatvara, postalo mi je jasno da nisam došao da samo vidim plemena. Došao sam da shvatim koliko svet može da funkcioniše drugačije, a da i dalje bude potpun.
Dolinu Omo ne pamtiš po fotografijama, već po osećaju da si na trenutak bio deo nečega što ne pokušava da ti se dopadne.
Kod plemena Hamer prelazak u muškost ne dolazi sa godinama, već pred svima u jednom danu.
Sa jedne strane bikovi kao simbol bogatstva, prestiža i opstanka, a sa druge go mladić i test ispred njega. Mora da se zaleti i pretrči preko njihovih leđa. Jednom, pa još jednom, i tako pet puta. Ako padne, pokušava ponovo, a kada uspe, više nije dečak, postaje muškarac.
Ali ono što toj ceremoniji daje pravu težinu dešava se pre toga.
Žene traže da budu bičevane. Svaki udarac ostavlja trag. Sveža krv na leđima, prašina koja se lepi za kožu, a na licu, mir i sreća. Ožiljci koji ostanu nisu sramota, to su znakovi lojalnosti, podrške i pripadnosti.
Dok sam posmatrao, shvatio sam da pokušavam da razumem nešto što nije deo mog sveta. U njihovom sistemu vrednosti gde bol i ponos stoje na istoj strani.
U večernjim satima, kroz prašinu i zalazak sunca koji je sve obojio u narandžasto, stigli smo u pleme Karo. Njima sam se posebno radovao.
U tom selu živi dečak po imenu Jovana. Da, Jovana. Ime je dobio pre tri godine, kada je moja drugarica obilazila plemena. Njegova majka je tada, dok je još bila trudna, obećala da će dete nazvati po njoj, bez obzira da li će biti dečak ili devojčica. Obećanje je održala.
Rekao sam joj da imam nešto za njih, ali da ću im dati ujutru, jer tu noć kampujemo u selu.
Jedna devojčica je stala do mene i dodirnula mi ruku. Gledala je moj sat kao da pokušava da shvati čemu služi. Ja sam gledao njene perle, slojeve boja oko vrata. Oboje smo bili jednako radoznali. U tom trenutku razlika između nas nije delovala tako velika.
Ponovo sam se probudio među prvima, selo se budilo polako. Čula se stoka i tiho dozivanje, a sunce je opet bilo neverovatno za gledanje.
U jednom trenutku prilazi mi dečak. Pokušava nešto da mi kaže, pokazuje rukom u jednom pravcu. Okrećem se i vidim majku dečaka Jovane kako stoji ispred kuće i zove me na dođem do nje.
Dočekala me je u svojoj kućici od pruća. Unutra su bili svi, šestoro dece i sedmo na putu. Napravila mi je mesto da sednem među njih, bez distance. Kafu mi je sipala u tradicionalnu posudu koju koriste svakodnevno.
Podelio sam igračke koje sam poneo za Jovanu. Deca su ih oprezno uzimala, pa tek onda počinjala da se smeju i igraju.
Polako se vraćamo ka Addis Abebi. Tek tada zapravo vidim grad.
Obilazimo najveći market u zemlji, od začina i žitarica do polovnih delova za motore i stvari za koje ne znaš čemu služe. Potpuni haos, ali nekako funkcioniše.
Na kraju Nacionalni muzej i Lusi. Mali kostur iza stakla, star tri i po miliona godina. Stojim ispred i mislim na dolinu Omo, na plemena, na jutra puna prašine i tišine.
Odjednom se sve poveže bez mnogo reči, i onda shvatiš, stvarno jesi u kolevci čovečanstva i to ne zvuči više kao fraza.
Ne znam još uvek da li me je Etiopija promenila. Ali me je sigurno usporila, naterala da gledam više, a pričam manje.
Došao sam u Etiopiju zbog avanture. Ono što sam pronašao je perspektiva.
Injera koju jedete rukama, smeh u prašnjavim selima, jutra koja se odmotavaju poput molitve, Etiopija me naučila da jednostavnost nije odsustvo, već suština.
Ritualima koje nisam u potpunosti razumeo ipak sam bio dirnut. Tela oslikana, ukrasi isprepleteni, glasovi podignuti. Ovo nisu predstave, već otkucaji srca sveta drevnog i večnog. Etiopija nije samo destinacija. Ona je podsetnik: svet je ogroman, a biti čovek neizmerno duboko.
Ako me neko pita zašto baš Etiopija, možda baš zato što nije laka. Otišao sam sa zemljom u patikama i tišinom u mislima. A nekad je to sasvim dovoljno.