Misao kao reč ili rečenica – ispisano i highlightovano, da obeleži trenutak ili fazu.
Vera Vuksanović u svojim radovima ne samo da ispisuje reči – ona ih servira kao poklone, maske i ogledala društvenih odnosa. U njenim light boxovima fraze svetle kao aforizmi iz privatnog dnevnika, dok se na tanjirima urezuju u keramiku kao fleke koje se ne brišu. Fraza nije dekor: ona je kamuflaža, oproštajni govor, uvreda, zavodljiva ponuda ili šifra.
SVETLO KOJE GOVORI
Light box je u osnovi hladan, industrijski objekt. Vera ga koristi da upiše toplu ironiju ili verbalnu agresiju. Fraze nisu samo slogani – one funkcionišu kao parabole. Svetlo ih podiže na nivo univerzalne poruke, ogoljava njihovu višeznačnost i pretvara ih u društvene aforizme. One se čitaju naglas, kao grafiti u galerijskom prostoru, kao transparenti privatnih revolucija.
KERAMIKA KAO JEZIK INTIME
Za razliku od hladnog svetla, tanjir sa rukopisom nosi intimu ruke i svakodnevnog rituala, dok slogani otkrivaju banalnost i brutalnost istovremeno. Na tanjiru, fraza se servira uz hleb i supu; ona ulazi u telo zajedno sa hranom.
Keramika tako postaje prostor za semiotičko hranjenje, kroz poruku koja se “konzumira”. Poklon tanjira je intimniji – on ulazi u kuću, na sto, u svakodnevnicu. Dok box može da ostane u galeriji ili na zidu, tanjir je uvek blizu usta. Njegov jezik postaje direktniji, manje distanciran, više ispovedan.
Hajde da prođemo kroz ovu imaginarnu paletu značenja i izaberemo svetlo (ili porcelan) za svaku društvenu ulogu.
ZA KUMOVE I PRIJATELJE
Blizak prijatelj ili kum zaslužuje balans ironije i svečanosti, sa posebnom aluzijom na interni humor. Fraze poput “ČIST RAČUN, DRUGA LJUBAV” ili “SVE ZNAM!” funkcionišu kao zakletva i opomena u jednom. Box u toplom svetlu ili tanjir sa rukopisom postaju poklon koji čuva tajnu i izaziva osmeh – šifrovana iskrenost koja stoji kao saveznički znak.
ZA HEJTERE I PASIVNE AGRESORE
Ako vam se ipak dogodi da, recimo iz profesionalnih razloga, prisustvujete proslavi osobe koja vam već neko vreme šalje hejterski vajb, idealan poklon je ironija koja pecka. “KONTRADIKCIJA U DIKCIJI” podsmeva se licemernim stavovima, “EVERYTHING IS EMBARRASSING”pretvara svaku kritiku u univerzalnu ironiju. Poklon je tu performativan: vratiš im pogled u obliku fraze, kao ogledalo.
Onima koji uvek pitaju previše namenjen je tanjir sa “TAKO NEŠTO SE NE PITA”.
ZA LJUBAVNIKE
Tu su i fraze koje klize između flerta i priznanja. “I’M YOUR FUTURE EX WIFE” i “MY ASTROLOGIST KNOWS ABOUT YOU” nose fatalističku ironiju, “A TI MENE?” zvuči kao ultimatum i šapat, dok “I’M WAITING FOR MY MAN..” priziva Cohena i ljubavno čekanje. U svetlu boxa (ili na porcelanu), poruke za ljubavnike su provokacija u pakovanju nežnosti.
ZA KOLEGE I PASIVNE OPONENTE
U kancelariji, box sa “DOĐE MI DA ODEM” ili “IN A PLACE LIKE THIS NO ONE IS INNOCENT” stoji kao suptilna poruka na stolu. To su fraze koje kombinuju etiku i ironiju, dovoljno elegantne da ostanu nenametljive, a dovoljno jasne da se poruka razume.
ZA SEBE
Neki pokloni sa posvetom “sebi” ostaju u vitrini ili na noćnom stočiću. Fraze kojima manifestujemo prosperitet i ljubav, a zvuče kao mantre: “SREĆA”, “LJUBAV”, “ORGASM” ili “HOĆU ODMAH SVE.”
SVETLO VS. PORCELAN
Razlika između boxa i tanjira je jasna: svetlo je hladno i tipografski strogo, keramika je intimna i rukopisna. Ali oba medija funkcionišu isto: rečenica je uvek upućena nekome. Vera Vuksanović svoje fraze koristi kao društvene instrumente: one hrane, povređuju, zavode, brane. Poklon nije materijalna vrednost, već jezički čin koji menja dinamiku odnosa.
REČ KAO PERFORMANS
Autorka nas podseća da reč nikad nije neutralna. Kao što hrana ulazi u telo ili svetlo obasjava prostor, tako i fraza ulazi u naš društveni prostor. U njenim radovima pokloni nisu stvari, već performansi – mali rituali moći i bliskosti.
Lingvističke strategije Vere Vuksanović osciliraju između privatnog i javnog, intimnog i spektakularnog, sentimentalnog i brutalnog. Njeni light boxovi i ispisani tanjiri su tekstovi u prostoru, vizuelna polja u kojima rečenica funkcioniše kao znak pažnje, ali i kao provokacija, kao ispovedna reč i kao pasivna agresija.
Svaka rečenica je dijalog, čak i kad se predstavlja kao monolog.
POKLON KAO MOĆ
Ove fraze se, dakle, kreću u mreži odnosa: od sakralnog (kum), preko antagonističkog (hejter), intimnog (ljubavnik), pa do prijateljskog ili sopstvenog (auto-refleksija). Svaka kategorija čita poruku drugačije, a umetnost se ne završava u trenutku ispisivanja – ona se odvija u interpretaciji. Poklon u vidu ovih savršeno stilizovanih izjava je performativan: on menja dinamiku odnosa i podseća da je komunikacija uvek razmena moći.