Sanjali su desničari na Zapadu velike snove ove godine. Ovo je trebalo da bude godina kada će preuzeti sve ključne poluge vlasti u najmoćnijim zemljama sveta. Ali kao što Grunf kaže u legendarnom Alanu Fordu: „Ko sanja taj drhti, ko drhti ili sanja ili mu je hladno”. A temperatura na desnici počela je da pada već debaklom Marine Le Pen, koja je nasledila ulogu glavne babaroge Pete republike od svog oca, u drugom krugu parlamentarnih izbora u Francuskoj.
Temperatura je nastavila da pada nakon što su u Velikoj Britaniji konzervativci dobili po nosu. Ne treba očekivati da će AFD uraditi bilo šta u Nemačkoj. Nemcima je ostalo urezano u sećanju šta se desilo prošli put kad je neki čika sa brkovima odlučio da mu je neko drugi kriv za sve. Jedina nada za desničare je da zlatokosi dekica trimovanog uha (znam, crni humor, neću više) postane predsednik SAD, mada je on više oportunista nego desničar, ali da sad ne ulazimo u detalje.
Rast desnice u poslednjih desetak godina u direktnoj je vezi s galopirajućom globalizacijom koja rapidno menja ceo svet i utiče direktno na život svakog od nas. Odgovornost za jačanje desnice je na prvom mestu na liderima zemalja koji nisu uspeli da toj populaciji na adekvatan način objasne kakve promene predstoje i šta će doneti. U teoriji upravljanja promenama (change management) postoji uvek populacija koja se opire (resistors) i upravo je ključno pridobiti što veći broj ljudi unutar te populacije za prihvatanje promena.
Primarna emocija kod desničara je strah.
Pošto niko ne voli da mu neko kaže da se plaši, vešti politički manipulatori izvuku strah kao emociju, zapakuju ga u patriotizam i po potrebi dodaju nacionalizam kao mašnicu. I preko noći ti više ne osećah strah, već patriotizam i nacionalizam. Oni koji imaju strah od promena ne mogu biti katalizatori napretka. Da su ovaj svet vodili desničari, mi bismo još uvek lovili lukom i strelom, grejali se oko vatre, a žene bi imale radijus kretanja kao hrčak u kavezu. Srećom, ovaj svet su najčešće vodili progresivci pa smo danas tu gde jesmo. Naravno, nije sve savršeno, ali kako se kaže u biznisu, savršenstvo je neprijatelj razvoja.
U glavi desničara, ljudska prava su kaprićoza koju mu je dostavio Glovo.
Ukoliko nekom da parče, manje ostaje za njega. Ne shvata desničarski um da su ljudska prava a la carte restoran gde svako ima svoje mesto za stolom da poruči šta želi i gde za sve ima mesta, sve dok svi gledamo svoja posla. Ali onda ne može da smeta što komšija Stefan s trećeg sprata ima dečka, a kad Mile s drugog mlati ženu, to je njihova stvar. Jednostavno ne ide.
Na kraju krajeva, ultimativna želja desničara je da se ograde zidom od svih i svega što je drugačije. Svako ko želi da podiže ograde oko sebe mora da bude svestan da će na kraju neminovno ostati sam. A kad čovek ostane sam, onda desnica i može da pomogne. Ali za ljubav je potrebno društvo i veliko srce. A srce je levo.
*Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna. Stavovi kolumnista ne predstavljaju stavove redakcije.