U hiperprodukcijskom vrtlogu savremene mode, fotografija je često svedena na ulogu prolaznog vizuelnog zapisa, beleške o trendu koji će već sledeće sezone biti zaboravljen. Njena primarna funkcija je (postala) prodaja proizvoda, koja treba da bude estetski privlačna, ali retko je se (danas) od nje očekuje da traje. Šta se, međutim, dešava kada jedan fotograf odluči da koristi komercijalni jezik mode kako bi ipak gradio nešto trajno – arhivu ličnog i kolektivnog sećanja? Upravo u tom prostoru između prolaznog i večnog deluje šangajski fotograf Leslie Zhang. Njegov nedavni editorijal za novu beauty liniju kuće Louis Vuitton, objavljen u kineskom izdanju magazina W, savršen je primer kako komercijalni zadatak može postati umetničko delo.
Iako ga svetski magazini svrstavaju u sam vrh modne fotografije, njegov opus je dokaz da se granice svakog (umetničkog) žanra mogu – i moraju – pomerati. Njegov rad nije puko dokumentovanje odeće; to je složena arhitektura sećanja, filmski esej o identitetu i kulturi, ispisan kroz objektiv. Ujedno, njegov rad je studija slučaja o pravcu u kojem se kreće savremena kineska modna fotografija, nepravedno zanemarena, a neretko subverzivna.
Neiscrpna poetika nostalgije
Srž Zhangovog vizuelnog jezika je nostalgija, ali ne kao pasivno sećanje na prošlost, već kao aktivni stvaralački čin. Inspirisan sopstvenim detinjstvom u Jangdžou i Nandžingu osamdesetih i devedesetih godina, on konstruiše svetove koji deluju kao eho vremena koje je prošlo, ali čija se emotivna rezonanca i dalje oseća. Njegove fotografije su zasićene bojama, sa dramatičnim osvetljenjem i pažljivo orkestriranim pozama koje odišu kinematografskom tenzijom. Tako je i uticaj čuvenog reditelja Wong Kar-waija je očigledan, ali nikada sveden na puku imitaciju. Zhang ne kopira scene iz filmova poput In the Mood for Love ili Chungking Express već reanimira njihovu atmosferu, prelamajući je kroz sopstveni emotivni leksikon. Često koristeći analogni film, čuva autentičnost trenutka, stvarajući slike koje su istovremeno intimne i grandiozne, lične i univerzalne.
Crvena kao hronika
Slično kao i kod kineskog reditelja koji je definisao čitav kinematografski pravac ove azijske zemlje, tako i u Zhangovoj paleti jedna boja dominira kao lajtmotiv: crvena. S obzirom na korene, razumljivo je da ovo nije samo estetski izbor, već duboko simbolički. Zhangova crvena je hronika jedne nacije i njene kompleksne psihologije, ona je istovremeno boja revolucije i romantike, cenzure i slavlja, na sličan način na koji ova boja funkcioniše i u opusu španskog reditelja Pedra Almodovara. Na objektivu Leslieja Zhanga, crvena prestaje da bude puki pigment i postaje emocionalna sila koja njegove subjekte vezuje za kulturni i istorijski pejzaž koji prevazilazi vreme.
Fotografija kao most
Iako nostalgija pokreće veći deo njegovog rada, Zhang je istovremeno i hroničar sadašnjosti, koristeći fotografiju kao most između različitih identiteta i kultura. Njegova serija Cultural Coexistence, koja slavi crnačku zajednicu u Guangdžouu, savršen je primer. Na ovim portretima, on spaja estetiku Pekinške opere sa likovima prve generacije imigranata, stvarajući moćnu vizuelnu sintezu gde se drevni motivi ukrštaju sa modernim identitetima.
Slično tome, u svojim novijim radovima, on istražuje kinesku LGBTQ+ zajednicu i drag performanse, koristeći stil filma noira i nadrealne, snoviđajne kompozicije. Time njegova fotografija postaje platforma za dijalog o identitetu, pripadanju i činu bivstvovanja viđenim – temama koje su u srcu savremenog društvenog trenutka.
Na kraju, Leslie Zhang nas podseća da sećanje nije statično, već fluidno – ono je kreativni čin sam po sebi. Njegova važnost leži u sposobnosti da koristi globalni jezik mode kako bi ispričao duboko ličnu, a opet univerzalno razumljivu priču. On nije samo fotograf; on je arhitekta sećanja. I upravo zato njegovo ime treba znati.
Foto: Leslie Zhang