Dok je Maglev voz klizio nekoliko milimetara iznad zemlje brzinom većom od 400 kilometara na sat, pokušavala sam da pomirim dve slike Kine — onu drevnu, carsku i mističnu, i ovu savremenu, futurističku zemlju stakla, svetlosti i algoritama.
U maju punim pedeset godina — pedeset krugova oko sunca. Umesto velikog slavlja poželela sam nešto drugo: iskustvo koje će me iznenaditi. Tako je izbor pao na Kinu, zemlju o kojoj u Evropi često znamo veoma malo, uprkos njenoj ogromnoj istoriji i uticaju.
Od prijateljice sam dobila knjigu „Priča o Kini“ i upravo je njome počelo moje putovanje.
Kina je civilizacija kontinuiteta. Dok u Evropi istoriju često posmatramo kroz smene epoha, revolucija i prekida, u Kini postoji osećaj da je prošlost stalno prisutna — u arhitekturi, ritualima, odnosu prema porodici, redu i državi. Kult neba, Tian, koji je oblikovao kinesku civilizaciju pre više hiljada godina, i danas je na neki način prisutan.
Putovanje započinjemo u Pekingu.
Peking je političko i istorijsko srce Kine. Grad širokih avenija, monumentalnih trgova i drevnih carskih kompleksa u kojem se prošlost i savremena država neprekidno prepliću. Zabranjeni grad, Letnja palata, Hram neba i Tjenanmen nisu samo turističke atrakcije, već mesta na kojima se oseća težina kineske istorije.
Na Tjenanmenu je i dalje prisutan duh Mao Cedunga, utemeljivača moderne Narodne Republike Kine. U Kini se zanimljivo prepliću komunizam, konfucijanizam, daoizam, budizam i snažna radna etika. Ta kombinacija tradicije, discipline i ambicije možda najbolje objašnjava savremenu Kinu.
Ono što nas odmah iznenađuje jeste organizacija. Policija i vojska prisutni su gotovo svuda, pasoši se proveravaju pri ulasku na železničke stanice i aerodrome, ali uprkos ogromnom broju ljudi sistem funkcioniše neverovatno efikasno. Redovi prolaze brzo, nema haosa ni naguravanja, a sve deluje precizno organizovano.
Sedamdesetak kilometara od Pekinga nalazi se Veliki kineski zid — građevina koja prevazilazi svaku predstavu stečenu kroz fotografije. Zid se proteže preko planina i horizonata poput kamene zmije, a njegova veličina izaziva osećaj istovremenog divljenja i nelagode. Nije to samo vojna građevina, već trag straha, moći i upornosti jedne civilizacije koja je vekovima pokušavala da zaštiti svoje carstvo.
Drugi simbol carske Kine je Zabranjeni grad. Kompleks od gotovo deset hiljada prostorija vekovima je bio zatvoren za običan svet. U njemu su živeli carevi, njihove porodice, konkubine i ogromna administracija.
Sve u Zabranjenom gradu podređeno je simbolici reda i harmonije. Broj devet, simbol carske moći i nebeskog poretka, ponavlja se svuda — na vratima, ukrasima, stepenicama i zmajevima koji predstavljaju cara.
Najimpresivnija građevina je Dvorana vrhovne harmonije, ogromna palata sa crvenim stubovima i zlatnim krovovima u kojoj su se održavale krunidbe, ceremonije i vojna slavlja. Dok stojite ispred nje, lako razumete zašto je Kina vekovima sebe doživljavala kao centar sveta.
Peking je istovremeno i moderan grad. Između istorijskih kompleksa nalaze se luksuzni šoping centri, savremena arhitektura i tradicionalni hutonzi — stare četvrti uskih ulica i malih restorana.
Hrana na severu Kine potpuno se razlikuje od južnokineske. Teža je, začinjenija i često veoma ljuta. Pekinška patka, rezanci sa fermentisanom sojom, hot pot i razne supe deo su svakodnevne gastronomije.
Iz Pekinga odlazimo u Sijan, nekadašnji Čangan — „večiti mir“, grad koji je vekovima bio početna tačka Puta svile.
Sijan ima potpuno drugačiju atmosferu od Pekinga i Šangaja. Dok Peking deluje monumentalno, a Šangaj futuristički, Sijan je grad duboke istorije i mešavine kultura.
Ovde se nalazi čuvena Terakota vojska — hiljade vojnika u prirodnoj veličini koje je prvi kineski car Ćin Ši Huang naredio da se izrade za njegov zagrobni život. Čak i danas, kada ih posmatrate iza zaštitnih ograda i pod ogromnim hangarima, prizor ostavlja snažan utisak.
Posebno živopisna je muslimanska četvrt prepuna restorana, začina i mirisa kumina, jagnjetine i sveže pečenog hleba koji više podsećaju na Centralnu Aziju nego na istočnu Kinu. Tokom praznika ulice su pune ljudi u tradicionalnim kostimima dinastije Tang. Devojke sa složenim frizurama i bogatom šminkom fotografišu se ispred pagoda i drevnih kula, dok se grad pretvara u svojevrsnu pozornicu istorije.
Kinezi su izuzetno radoznali prema Evropljanima. Deca prilaze da vežbaju engleski, ljudi žele zajedničke fotografije, a iako većina ne govori engleski, aplikacije za prevođenje omogućavaju iznenađujuće laku komunikaciju.
Putovanje kroz Kinu danas je veoma jednostavno zahvaljujući brzoj železnici. Vozovi su tačni, čisti i izuzetno udobni, a stanice funkcionišu gotovo poput aerodroma.
Nakon Sijana stižemo u Šangaj — grad koji deluje kao potpuna suprotnost svemu što smo do tada videli.
Šangaj je kineski Njujork — grad stakla, svetlosti, luksuza i neprekidnog kretanja. Posle istorijskog Sijana deluje gotovo nestvarno, kao da ste odjednom zakoračili nekoliko decenija unapred. Sa jedne strane reke Huangpu uzdižu se futuristički neboderi Pudonga, dok se sa druge nalazi Bund — elegantna promenada sa zgradama evropskog stila.
Sa aerodroma do centra grada stiže se Maglev vozom koji koristi magnetnu levitaciju i kreće se neverovatnom brzinom. Čak i sam dolazak u grad deluje futuristički.
Šangaj ima posebnu atmosferu. Jazz muzika u hotelskim barovima, mermerni holovi, raskošni lusteri i krovne terase vraćaju vas u dvadesete godine prošlog veka, kada je grad bio jedan od najkosmopolitskijih centara Azije.
Imale smo privilegiju da iz sobe posmatramo Jujuan vrtove — oazu mira usred megapolisa. Ti vrtovi predstavljaju savršen primer tradicionalne kineske estetike: jezerca, mostovi, bambus, kamene stene neobičnih oblika i skriveni prolazi stvaraju osećaj pažljivo osmišljenog sveta.
U kineskoj kulturi bašte nisu samo dekoracija, već prostor kontemplacije i balansa između vode, kamena, biljaka i praznog prostora.
Samo nekoliko minuta dalje nalazi se Bund, deo grada koji otkriva drugačije lice kineske istorije. Tokom 19. i početkom 20. veka strane sile pretvorile su Šangaj u međunarodni trgovački centar. Banke, hoteli i osiguravajuća društva gradili su Britanci, Francuzi i druge evropske sile, pa danas Bund više podseća na London ili Pariz nego na „tradicionalnu Kinu“.
Posebno je očaravajuća četvrt French Concession sa drvoredima platana, vilama, malim dizajnerskim radnjama i kafeima koji stvaraju gotovo evropsku atmosferu.
Ali upravo ta mešavina Istoka i Zapada čini Šangaj toliko fascinantnim.
Ipak, posle energije velikih gradova poželeli smo mirniji deo Kine.
Na jugu zemlje, u provinciji Guangsi, nalaze se Guilin i Jangšuo — pejzaži koji izgledaju kao da su izašli iz kineskih slika.
Karstne planine neobičnih špicastih oblika uzdižu se iznad reke Li, često obavijene maglom. U jutarnjoj tišini čuje se samo voda i udaljeni zvuk bambusovih splavova, dok pejzaž izgleda kao da nije stvaran. Krstarenje rekom deluje gotovo nestvarno. Vrhovi planina pojavljuju se i nestaju u izmaglici, dok bambusovi splavovi polako prolaze kroz pejzaž koji vekovima inspiriše kineske pesnike i slikare.
Te planine toliko su simbolične za Kinu da se nalaze i na novčanici od dvadeset juana.
U Guilinu i Jangšuou oseća se filozofija balansa koja duboko prožima kinesku civilizaciju. Daoizam govori o skladu čoveka i prirode, dok konfucijanizam naglašava društveni red i harmoniju.
Odatle i princip jina i janga — suprotnosti koje se dopunjuju: svetlo i tama, muško i žensko, mir i energija.
Možda upravo zato taj deo Kine ostavlja tako snažan utisak. Posle megapolisa i miliona ljudi, vožnja biciklom kroz pirinčana polja ili rafting na bambusovim splavovima deluju gotovo meditativno.
Putovanje završavamo u Hong Kongu.
Hong Kong je sasvim drugačiji od kontinentalne Kine. Nekadašnja britanska kolonija i danas nosi snažan zapadni uticaj — vozi se levom stranom, ulice su pune dabl-dekera, a engleski je prisutan gotovo svuda.
Na relativno malom prostoru smenjuju se neboderi, luke, planine i plaže. Klima je vlažna, grad je gust i intenzivan, ali istovremeno neverovatno živ.
Posebno fascinira spoj ekstremnog luksuza i skromnog života. Pored luksuznih butika i hotela nalaze se male pijace, ribarnice i minijaturni stanovi.
Feng Shui i dalje ima veliki uticaj na arhitekturu, pa pojedini neboderi imaju otvore kroz koje, prema verovanju, zmajevi mogu da prolaze sa planina ka moru.
Pogled sa Victoria Peak-a na luku i skyline Hong Konga jedan je od najupečatljivijih prizora koje sam videla. Neboderi izranjaju iz magle i vlage, brodovi prolaze kroz luku, a grad svetli gotovo filmski.
Hong Kong je za nas bio svojevrsni prelaz između Kine i Evrope — mesto gde se Istok i Zapad možda najdirektnije dodiruju.
Kina nije zemlja koju samo obiđete.
To je zemlja koja vas neprestano tera da preispitujete sopstvena očekivanja. Istovremeno drevna i futuristička, stroga i poetska, mirna i haotična.
I možda upravo u tom spoju tišine prirode i energije megagradova leži njena najveća čar.