Od Sajsi MC smo navikli da očekujemo provokaciju. Na albumu „Svetla grada su jaka“, međutim, iznenađenje dolazi kroz pevanje, gitare i spremnost da pesmu odvede tamo gde ni sama nije planirala. Posle uspeha albuma „Mater“, pitanje kako nadmašiti prethodno izdanje ustupilo je mesto radoznalosti: šta može da nastane kada prestaneš da razmišljaš o tome šta se od tebe očekuje?
Njen sedmi studijski album otvara i pitanje koje se provlači kroz naš razgovor: kako ostati prepoznatljiv, a ne početi da ponavljaš sebe? Za Social Club, Sajsi govori o autorskom egu, slobodi koju je pronašla u zajedničkom stvaranju i gradu koji ume da bude i utočište i mesto usamljenosti. Govori i o onome što je posle svih ovih godina i dalje pokreće — radosti s kojom dočekuje novu pesmu i malim pobedama koje prethode velikim.
Kada publika dugo prati nekog autora, često misli da unapred zna šta od njega može da očekuje. Kojom bi pesmom sa „Svetla grada su jaka“ prvo pokvarila nečiju ideju o tome ko je Sajsi MC?
Upravo pesmom po kojoj je album dobio ime, „Svetla grada su jaka“. Pre svega zato što u njoj pevam, a onda i zbog specifične teme i teksta. To nije tekst kakav biste očekivali od mene, niti tema koju sam ranije obrađivala u pesmama. Takođe, to je duetska pesma sa bendom Dolores, a dueti do sada nisu bili vezani za moje albume, pa je i to za mene iskorak. Po prvim reakcijama vidim da se publici to dopada. Baš im se dopada ta moja nova strana koju sam, na svoje veliko iznenađenje, uspela da otkrijem i kod sebe.
„Svetla grada su jaka“ zvuči kao naslov koji istovremeno može da znači da te grad privlači i da te zaslepljuje. Koliko je grad na ovom albumu stvarno mesto, a koliko metafora za sve ono čemu pokušavamo da pripadnemo?
Grad mi je kao reč i kao metafora veoma zanimljiv i inspirativan. To je motiv koji se često pojavljuje u mom radu. Želela sam da u ovaj naslov stanu sve te dimenzije: i grad kao utočište i grad kao mesto u kome možeš da budeš usamljen, bez obzira na to koliko je ljudi oko tebe. Bilo mi je važno da se iz naslova čita mnogo priča, dimenzija i osećanja. „Svetla grada su jaka“ doživljavam kao dobar, veoma poetičan stih koji u sebi nosi bezbroj priča. A to mi je za poeziju izuzetno važno.
Postoji trenutak u karijeri kada prepoznatljivost lako može da postane i ograničenje. Koliko ti je na ovom albumu bilo važno da pobegneš od onoga što se očekuje da jedna „Sajsi pesma“ bude?
Prepoznatljivost mi je bila cilj od samog početka. Svesno sam želela da pravim muziku i pišem tekstove na neki svoj, specifičan način. Bilo mi je važno da se iz prve zna da sam to ja i da taj stil niko ne može da oponaša. To je bio i deo mog tadašnjeg ega. Ali posle dvadeset pet godina stvaranja shvatiš da zbog te želje da ostaneš prepoznatljiv vrlo lako možeš da upadneš u zamku ponavljanja. Kako da ostaneš svoj, a da svaki put doneseš nešto novo i sveže? Mislim da je to jedan od ključnih izazova u umetnosti. Na ovom albumu imala sam i pristup koji ranije nisam koristila. „Mater“ je doživeo veliki komercijalni uspeh i onda je došao taj zadatak da sledećim albumom podignem lestvicu još više. U početku mi je to pravilo problem, jer sam stalno razmišljala kakve bi te pesme sada trebalo da budu. Onda sam shvatila da je najbolje da o tome uopšte ne razmišljam. Da odem u studio i pravim pesme onako kako mi dolaze. I to se pokazalo kao odličan pristup. Sve pesme na ovom, mom sedmom studijskom albumu, nastale su za šest do sedam meseci. Nema starih tekstova.
Gitare su ovog puta mnogo prisutnije, ali elektro zvuk ostaje deo tvog identiteta. Kada si sa A.N.D.R.-om počela da gradiš album, da li ste znali gde želite da stignete ili ste do ovog zvuka došli upravo tako što ste sebi dozvolili da malo zalutate?
Nismo unapred planirali da li će biti više gitara ili elektronike. Jedino smo znali da ovo neće biti rep album i da želim drugačiji zvuk. Tekstovi su u velikoj meri diktirali kakva će pesma biti, a Andrija je stvarao muziku prema atmosferi teksta. Prepoznavao je šta tačno treba da uradi. Pesme smo gradili bez mnogo prethodnog dogovaranja i meni je to baš olakšalo rad. Bilo je dovoljno da dođem u studio sa pola strofe, bez previše razmišljanja unapred o tome kako bi sve trebalo da zvuči. Nije bilo ni mnogo naknadnih izmena. Demo snimci su ostali gotovo isti kao konačne verzije pesama.
Sedmi album je zanimljiva pozicija – dovoljno dugo radiš da znaš šta funkcioniše, ali upravo to znanje može da postane opasno udobno. Šta danas mora da se dogodi da bi tebi samoj pesma bila uzbudljiva?
Dovoljno sam dugo na sceni da mi ta uloga bude udobna i da imam osećaj da znam šta radim. Ali imam i tu sreću da me rad i dalje neverovatno motiviše. Svakoj novoj pesmi radujem se kao da mi je prva. Meni je cilj da pesma na kraju bude gotova, da završi na albumu ili da izađe kao singl. Isto je i sa poezijom: kada pišem, želim da to jednog trenutka postane zbirka. I dalje se radujem tom krajnjem cilju. To me je pokretalo od samog početka. U početku sam stidljivo želela samo da završim jednu pesmu. Onda su apetiti rasli: album, klupski nastupi, festivali… Ali ta radost kada nešto završim i pustim u etar, to me i dalje spasava.
Na dve pesme sarađuješ sa Dolores, a na albumu je i Katarina Pejak. Šta ti saradnja sa drugim ženama donosi u procesu stvaranja što možda ne bi nastalo da si te pesme pravila sama?
Izuzetno mi je prijala saradnja i sa Dolores i sa Katarinom Pejak. Dok smo radili na demu, Andrija je osetio da bi se Doloresini vokali savršeno nadovezali i dali pesmi još veću snagu. Kada smo svi zajedno otišli u studio, Andrija, Tijana, Ana, Dolores i ja, ta zajednička energija je odradila svoje. Gradili smo pesmu zajedno i to je bilo baš lepo iskustvo. Za drugu, bluz pesmu, Andrija je smatrao da bi se Katarina Pejak odlično uklopila. Ona je tada bila u Beogradu, odazvala se pozivu i za dan-dva snimila klavirske deonice i vokale. Meni je to bilo prelepo.
Na „Ima nečeg u tome“ tekst potpisujete Endži Dolores i ti. Kako izgleda pisati tekst udvoje kada obe imate vrlo prepoznatljiv autorski glas – gde se sretnete, a gde jedna drugu iznenadite?
Kod „Ima nečeg u tome“ zapravo nismo od početka sedele zajedno i pisale. Kada smo snimile demo, prosledile smo snimak, a u studiju smo se spojile tek kada je pesma već bila gotova. Pravo iskustvo zajedničkog rada došlo je kasnije, kroz pesmu „Svetla grada su jaka“. Tada smo sve zajedno bile u studiju, radile na melodijama i završavale tekst. Baš me je ta atmosfera, dok smo dovršavale tekst, inspirisala da fokus sa glavne junakinje prebacim na decu. Mislim da se to ne bi dogodilo da sam tekst završavala sama. Kao da me je boginja kreativnosti u tom trenutku povela u potpuno drugom pravcu. To mi je bilo predivno iskustvo.
„Ima nečeg u tome“ kreće iz pozicije autsajdera, ali se ne završava u nemoći. Da li si ovu pesmu više pisala kao priču o pronalaženju svojih ljudi ili o trenutku kada shvatiš da ti tuđe prihvatanje više nije potrebno?
Za mene je to pesma o ljudskoj duši koja je stavljena na muke i gurnuta na marginu. I onda, kada potpuno oslabi, ona se ponovo uzdigne, kao feniks. Mislim da ljudi umeju da budu najjači baš u trenucima kada su najslabiji. Tada borba za život i instinkt za preživljavanjem prorade najjače. Kada misliš da si na samom kraju snage, da si blizu smrti, skupiš sve što ti je ostalo i udariš najjače. I tako preživiš.
Pesmu opisuješ kroz „zero to hero“ momenat – kada neko ko je bio sa strane doživi svoju malu pobedu. Šta je za tebe danas neka mala, ali značajna pobeda koju možda niko sa strane ne bi ni primetio?
Postoje periodi u životu kada je pobeda samo to što si uspeo da ustaneš iz kreveta i preživiš dan. A onda postoje i oni trenuci kada želiš mnogo više, pa ti je pobeda da završiš neku veliku stvar. Sa ovim životnim iskustvom koje sada imam, shvatila sam da treba da budem zahvalna što uopšte imam mogućnost da izvojujem velike pobede. Ali sam svesna i da je pre svake od njih moralo da se dogodi mnogo malih.
Kada bi „Svetla grada su jaka“ umesto albuma bio jedna noć u gradu – gde bi počela, šta bi nam se dogodilo oko tri i gde bi nas zateklo jutro?
Počela bi sa jednom usamljenom devojkom koja izlazi napolje da se malo smiri, da prošeta. Letnja je noć, vikend, grad je pun ljudi. Ona luta bez cilja i potajno se nada da će je neko primetiti. A kada se to stvarno dogodi, zaledi se od straha. Ipak, pristane na druženje. Sa tom ekipom koju je spontano upoznala završi na keju. Sede na klupici, piju pivo. Onda odlaze na žurku koja traje duže od pet-šest sati. U međuvremenu svane. Ona se oko sedam ujutru vraća kući, a žurka još traje.
Photo: Alek Živković