Dvanaesti mart 2003. godine ostaće upamćen kao jedan od najtužnijih datuma u modernoj istoriji Srbije. Toga dana ubijen je Zoran Đinđić, predsednik Vlade naše zemlje. Toga dana jedna porodica je izgubila oca, sina, supruga i brata. A mi ostali smo izgubili nadu. Iako za života nije bio omiljen niti shvaćen, broj ljudi koje je izašao na ulice Beograda na dan njegove sahrane predstavljao je na neki način društvenu katarzu, prihvatanje bolne činjenice da je otišao jedan od najboljih među nama. Isuviše surova potvrda narodnog usuda, glava koja štrči ne nosi se dugo.
Energija i volja čoveka koji se prihvatio da naš narod izvuče iz mulja ratova i sankcija teško je opisiva rečima.
Uvek vedar i nasmejan, pokušavao je da usnuloj naciji dočara viziju moderne, evropske Srbije, zemlje kakvu je on sanjao. Neumoran je bio u želji da nas pokrene na promene, tako što ćemo prvo menjati sebe a onda posledično i celo društvo. Ali mi kao narod ne volimo promene, mnogo nam je lepše da živimo uz uspavanke o mitovima o nebeskom narodu. Jedini srpski političar koji je bio potpuno operisan od populizma pokušavao je šok terapijama istine da prodrma pacijenta ostavljenog na operacionom stolu sa dugačkom listom psihofizičkih dijagnoza. Ali taj pacijent je uvek više birao one koji su mu pričali da mu nije ništa.
Danas to što je Zoran radio deluje kao Sizifov posao.
Kao što legenda kaže, gurao je ogromnu stenu na vrh planine. S tim što je naš Sizif imao stotine onih koju su tu stenu gurali nadole. Manji deo tih svesno i s namerom, većina jednostavno prateći taj manji deo vođena svojim strahovima. Prva i najveća zaostavština Zorana Đinđića ogleda se u tome da su njegove stavove i ideje preuzeli kao svoje čak i njegovi najveći mrzitelji, upravo oni koji su tu stenu gurali nadole. I to je valjda neka bizarna potvrda ispravnosti onoga šta je radio.
Druga je ta da su mnogi pokušali da ga oponašaju. I naravno, niko u tome nije uspeo, jer veliki ljudi su kao velika umetnička dela. Jedinstveni i posebni. Jedna je Pikasova „Gernika”, sve ostale su kopije sa AliExpressa od 4,99 dolara. Mnoge njegove izjave su takve da bi trebalo da budu deo školske lektire. Meni jedna od omiljenih je: „Mi smo narod koji je posekao drveće, posadio neke stabljičice, i sad se čudimo što nema hlada”. Realno gledajući, nama su najviše drvo posekli, a da toga tad nismo bili ni svesni. Hlada još uvek nema, ali zato su nam postavili suncobrane. No izgleda da su i oni sa AliExpressa.
