Umetnica koja stoji iza brenda „Bura.Bonaca” Jelena Čejović Vukčević kaže da trenutno istražuje kako samoj sebi može da pruži osećaj mira, otkriva šta bi volela da ljudi znaju o njoj i zašto je Beograd njen drugi dom.
Zašto je dobro biti „ja”?
Uh, kako teško pitanje. Odzvanja mi u glavi jedna rečenica, koju nemam pojma gde sam i kada pročitala, a skroz mi je adekvatan odgovor na ovo pitanje. „I am in an endless state of flux, always changing, evolving, and becoming more (and less) at the same time.”
Kakvu kafu piješ?
U kafiću produženi espreso u maloj šolji, a kod kuće tursku, oduvek i zauvek bez šećera.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
To je za mene veliki izazov, s obzirom na česte promene. Trenutno istražujem kako samoj sebi mogu pružiti osećaj mira. Rano buđenje i mirno jutro. Obožavam five minute journal. Šetnju ili istezanje. U toku dana svesno disanje, posebno kad mehanički radim nešto. Recimo, dok vozim. Najvažnije od svega, jednostavna rutina koju mogu nositi svuda sa sobom je ono što najviše doprinosi očuvanju mira.
Šta je za tebe sloboda?
Bosa stopala. More. Život kom se prepuštam, i ne brinem za ishod. Otpuštanje kontrole. Mogućnost da nesputano dam svetu ono sa čim sam se tog dana probudila, šta god to bilo.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Koliko puno boja i slojeva u meni postoji.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
Marko Babić „Putovanje zvano igra”.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Budući da su karaoke obeležile moje studije u Rimu, nisam odlazila kući dok ne otpevam Vento di passione – Pino Daniele & Giorgia i Pupo – Su di noi.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Jao, trenutno maštam o šetnji na nekoj izolovanoj plaži, do koje ne dopire zvuk automobila. Jedini grad u kom bih se rado šetala usred leta je Karloforte na Sardiniji.
U Beogradu…
U Beogradu su skoro svi moji ljudi. Tamo se osećam prihvaćeno i sigurno. Beograd je moj drugi dom.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Kada ćeš konačno da se opustiš?
Foto: Ljubo Ašćerić