Ivana Marinković nije samo žena sa impresivnim CV-jem, ona je osnivačica kompanije Jedan frajer i bidermajer, naučnica, preduzetnica, mama i influenserka. Za sebe kaže da živi svoj život kakav jeste, bez laži i foliranja, kao i da je transparentna u onome što misli i oseća i nikada ne trguje iskrenošću. U ovom intervjuu, Ivana Marinković nas vodi kroz introspektivno putovanje: od male svakodnevne radosti poput savršene pene na kapućinu, do krupnih životnih pitanja o šetnjama, pobuni, ljubavi, slobodi i pronalaženju mira.
Zašto je dobro biti „ja”?
Kada sam pročitala ovo pitanje, pomislila sam – bože, prvo pa žensko. 🙂 Delovalo mi je pomalo pretenciozno, a zapravo je prvo pitanje koje žena svakog jutra kada otvori oči, treba da postavi sebi jer smo često sklone preteranoj samokritici. Zato što živim svoj život kakav jeste, bez laži i foliraže. Zato što sam transparentna u onome što mislim i osećam i ne trgujem iskrenošću, ne libim se da spolja emitujem ono što je iznutra. Zato što kroz izazovne životne situacije prevazilazim sebe, sopstvene strahove, uverenja i na tom putu snažim neke žene oko sebe koje kroz slične situacije prolaze.
Kakvu kafu piješ?
Kapućino. Mnogo me raduje kada je lepa pena i kad još dobijem srce od bariste, to mi ulepša dan.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Vrlo sam „potrebita” osoba, na dnevnom nivou mnogo se dajem, zato mi je potrebno i povlačenje u osamu i mir. Kada sam kod kuće, ćutim, dišem, pokušavam da komuniciram sa sobom kad dete zaspi. Čitam, molim se, pevam, plešem po kući. Van kuće, odlazak na neka „moja” mesta. Svratim u omiljenu kafeteriju u kraju da mi naprave lepu kafu, prošetam po keju i sednem sama na ručak, odem na liturgiju u crkvu da upijem duh zajednice, u spa centar za oporavak tela… Da ne zaboravim nedeljni odlazak na psihoterapiju, mentalno čišćenje je put do mira.
Šta je za tebe sloboda?
Mogućnost da živiš svoju istinu bez prodaje duše ili principa. Mogućnost da ne trguješ sobom zarad prihvatanja i validiranja sredine, zarad zarade, zarad bilo čega i bilo koga. Mogućnost promene koju smo hrabre da živimo, bez obzira na njenu cenu.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Spremam gibanicu koja kida. Šalu na stranu, možda to da ne umem uvek da zatražim pomoć, ali dobri ljudi su mi više nego ‘leba potrebni u životu. Zdravlje kad se deli i umnožava, leči. Čini mi se da sam skramu sa očiju skinula onog trena kada sam prestala da se bojim i da se okružujem samo ljudima sa sličnim vrednostima uz sve izazove i životne lomove.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitala?
„Forsiranje romana reke” Dubravke Ugrešić. Volim da pročitam NIN-ovce, a ovaj roman koji je dobio nagradu još 1988. tek skoro sam stigla da pročitam. Mnogo volim domaće pisce, naročito ženske, veliki sam ljubitelj savremene i poezije i proze koju na Balkanu pišu žene. Volim da osetim taj puls modernog čoveka, naročito žensku perspektivu, teme i viziju u književnosti.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Onu koju mogu da ispevam bez mučenja. Obično Donʼt Cry For Louie grupe Vaya Con Dios ili Hit the Road Jack, Son of a Preacher Man… Volim brže stvari koje ljude dižu na noge, mada u poslednje vreme na pevanju vežbam potpuno drugi žanr, mnogo savremenije pesme, kao što su npr. Back to Black Amy Winehouse ili Videogames koju izvodi Lana Del Ray.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Trenutno bih volela da šetam, i šetam, samo po Beogradu. U vreme koje je važno i kada se dešavaju velike promene bitne za sve nas, uopšte mi nije do nekih putovanja po svetu. Osećam da sam potrebna ovde sebi, svim sugrađanima, svom detetu, studentima koji se bore za budućnost, za neku normalniju i moralniju Srbiju. Jako je važno da ih u tome podržimo. I da šetamo. Sve dok ne potrčimo.
U Beogradu…
U Beogradu je lepo, ponosno, odvažno i hrabro, naročito sada na ulicama, jer Beograd čine ljudi.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Koliko emotivne sigurnosti ti je potrebno da ponovo otvoriš srce za ljubav? I – kako i gde sebe vidiš za pet godina?
Foto: Nikola Radulović