Postoji ta posebna sorta ljudi koji imaju dar da uđu u srž trenutka, da kroz jednostavne reči oslikaju složenost svakodnevice i da kroz humor progovore o ozbiljnim temama. Novinar Ivan Radojčić je upravo takav, on svoje misli pretače u priče s duhovitom lakoćom i autentičnom dubinom. Ovaj razgovor nije običan intervju – to je vodič kroz Ivanov svet, gde su kafa, knjige i sloboda mnogo više od puke rutine, a Beograd i Barselona kulise za introspektivne šetnje. Ivan Radojčić priča o tome zašto je dobro biti u njegovoj koži, kako pronalazi mir u haosu, šta za njega znači sloboda i kako planira da jednog dana postane najšarmantniji deda Barselone.
Zašto je dobro biti „ja”?
To da je dobro biti ja vam je neproverena glasina, ali evo već 43. godina kako se trudim da i sam saznam jeste li trač ili istina.
Kakvu kafu piješ?
„Kofu” filter kafe iz french pressa ujutru dok šetam psa, makijato kad se pravimo fini u dobrom društvu, i tursku ako neko zna da gleda u šolju.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
U rutini ga pronalazim, a čuvaju mi ga ljudi koje volim. Zaista je toliko jednostavno.
Šta je za tebe sloboda?
Kad ne čekate tuđu dozvolu da počnete da živite kako vam odgovara, kad kažete „ne” i kada je možda bilo „možda”. Sloboda je i kad možete da ostavite telefon u drugoj sobi i pokupite ga kad se zaista napuni baterija, umesto da svakih deset minuta proveravate notifikacije. Sloboda se brani slobodom, ili kako već ide ona pionirska pesmica.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Što manje, to bolje, naročito oni koji najviše vole da znaju sve o svima. Ali ako mora bar nešto, onda eto da znate da ne umem da namigujem.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitao?
„Intermezzo” Sally Rooney i to iz najpovršnijeg razloga pored onog instagramičnog omota: glavni junak zove se Ivan.
Koju pesmu biraš na karaokama?
“Let me entertain you” Robbieja Williamsa. Ujedno i jedan od najboljih stihova savremene pop muzike „sakriven” u nepatvorenoj euforiji: “Life’s too short for you to die/So grab yourself an alibi”.
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
To je uvek Barselona, grad koji planiram sebi za penziju, kad budem permanentno preplanuli narandžasti deda koji pije cavu na La Boqueriji u 10.30 izjutra, dok nosi svilenu maramicu u džepu iznošenog sakoa i ćapa patatas bravas listajući El Pais. Nakon toga se sa bakalakom zaputim kroz budžake Ravala, dok džeparoši i ostale protuve zaziru od mene – a ne ja od njih.
U Beogradu…
…sam rođen, a rodni grad ne može da se bira. Beograd me frustrira i fascinira u svojoj velelepnoj mogućnosti da se tokom jednog dana promeni više puta, tako da mu do kraja nedelje sve oprostiš kao previše harizmatičnom frajeru.
Pitanje koje bi postavio sam sebi?
„Dokle, bre, ovako?”
Foto: Đorđe Kojadinović