Iskra Brajović je glumica koja neprestano preispituje granice slobode, a svoj mir nalazi u prirodi, porodičnim trenucima i tišini beogradskih parkova. Vezana za Beograd, iako ga danas jedva prepoznaje u odnosu na grad svog detinjstva, ona se bori da održi svoju autentičnost, strast prema umetnosti i nežnost prema svakom biću koje je deo njenog sveta. S ljubavlju prema napuštenim mačkama Beograda i sa enciklopedijskim znanjem o muzici, Iskra Brajović deli s nama fragmente svog života.
Zašto je dobro biti „ja”?
Zato što ima ko da brine o napuštenim mačkama Beograda. Da nije mene, Tuluz, Šanel, Koko i Frida nikad ne bi našle svoj dom zauvek. Zato što je važno naučiti da se dobro osećaš u svojoj koži.
Kakvu kafu piješ?
Samo da nema mleka ni šećera i da nije preslaba. Ali generalno mogu bez kafe, teže bi mi išlo da se odreknem slatkiša.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Boravkom u prirodi, s ljudima koji mi prijaju… Najviše je to moja porodica, pre svega, muž, deca i moja mama.
Šta je za tebe sloboda?
Mogućnost da se nesputano iskažeš u svemu što ti prija.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Da sam ljubitelj pasa i mačaka, da sam enciklopedija muzike od 80-ih ka danas, da pišem poeziju, da pesmu koju pročitam jednom naučim napamet zauvek, da sam veliki gurman… Oni koji žele da me upoznaju, uglavnom znaju sve što treba.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitala?
Pre neki dan sam završila „Bilo jednom u Jugoslaviji” Ivana Ivanjija.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Nijednu, jako se stidim pevanja u javnosti. Iako u pojedinim predstavama moram da pevam, svaki put imam tremu zbog koje mislim da mi nestaje glas.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Beogradu mog detinjstva. Bez ružnih novogradnji koje imitiraju neke destinacije koje me nikad nisu privlačile.
U Beogradu…
U Beogradu je moj Karađorđev park u kome sam odrasla. Savski kej i blokovi kojima volim da šetam u jesen. Neke male zabačene ulice neokaljane kranovima i višespratnicama. Miris lipe.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Kad ćeš da završiš davno započeti roman?