Petak je veče. Pica je stigla, maska za lice je stavljena, a daljinski je u ruci. Imate opciju da pustite onaj nagrađivani dokumentarac o klimatskim promenama koji stoji na listi već mesecima, ili film koji ima ocenu 3.2 na IMDb-u, lošu glumu i scenario koji kao da je pisao AI. Svi znamo šta ćete izabrati. I ne, niste sami. Dobrodošli u eru fenomena hate-watching, gde strastveno konzumiramo sadržaj ne zato što ga volimo, već zato što volimo da ga mrzimo.
Bilo da je reč o novoj sezoni Emily in Paris (priznajte, niko to ne gleda zbog radnje, već da bi kolutao očima na autfite) ili rijaliti programima koji vređaju inteligenciju – postoji neobjašnjivo zadovoljstvo u gledanju katastrofe koja se odvija na ekranu. Ali, zašto to radimo sebi?
Dopamin na jeftino gorivo
Psiholozi imaju odgovor i on je, zapravo, prilično jednostavan. Naš mozak voli predvidljivost. Dok kvalitetni filmovi zahtevaju fokus i emotivno angažovanje, “treš” sadržaj je mentalni fast food. Ne zahteva napor, a pruža instant reakciju.
Elena Dapra, psihološkinja i analitičarka ponašanja, objašnjava da ovakav sadržaj aktivira radoznalost i morbidnu fascinaciju. To je onaj osećaj kada ne možete da skrenete pogled sa saobraćajne nesreće. Gledanje nečega što nas nervira paradoksalno reguliše dosadu i anksioznost jer nam daje brz fiks emocija – makar to bila i iritacija.
Osećaj moralne superiornosti
Budimo iskreni: hate-watching hrani naš ego. Kada gledamo likove koji donose užasne životne odluke ili se oblače kao da su ispali iz cirkusa, u nama se budi onaj tihi glas koji kaže: “Ja ovo nikad ne bih uradila”.
Taj osećaj kontrole i moralne superiornosti (“Hvala bogu što nisam ovako haotična”) je neverovatno utešan. To je siguran prostor gde možemo da kanališemo svoju frustraciju i bes, vičući na ekran, umesto na šefa ili partnera.
Moderno plemensko okupljanje (oko loše serije)
Međutim, ključni sastojak hate-watching-a nije samo gledanje, već ono što dolazi posle – komentarisanje. Nema ničeg što brže spaja ljude od zajedničkog neprijatelja, čak i ako je taj neprijatelj loš scenario.
Društvene mreže su ovo pretvorile u sport. Live-tweeting tokom emitovanja Evrovizije ili deljenje mimova o najnovijem Netfliks promašaju daje nam osećaj pripadnosti. Kritikovanje postaje kolektivni ritual, digitalna verzija tračarenja uz kafu.
Zato, sledeći put kada uhvatite sebe da bindžujete seriju od koje vam se diže kosa na glavi, nemojte se osećati krivim. To nije gubljenje vremena; to je emocionalna regulacija i društveni lepak. Samo, možda ne priznajte baš svakome šta ste gledali sinoć.