Godina je 2012. Leto.
Beograd je mirisao na devojke sa polovnim zbirkama pesama u parku, kratke šarene suknje za igranje, kućne žurke, dejtove u Pevcu, kamere iPhonova, Facebook notifikacije i još mnogo toga.
Dečko, prosperitetan, visok, lep, crn, uspešan je došao iz NY u Beograd. Tamo je već bio mlada zvezda u usponu na Wall Streetu. Zove se Marko, završio je Stanford.
Dočekala ga je ekipa ljudi koja je u tom trenutku bila prva postava Beograda u klabingu, zajedno su živeli, njih skoro 40, svaki dan, kao hipi komuna na visokoj nozi. Bili su tu ljudi sa obe strane zakona, sinovi i ćerke, mladi preduzetnici, spajala ih je želja za lepim životom i dobrim provodom, utorci na Freestyleru, subote na Blaywatchu i nedelje na Ambisu.
Jedne takve večeri uz košarkašku utakmicu je Marko uz celu ekipu video jednu izuzetnu mladu damu u društvu zajedničke drugarice, Jovanu. Jovana je izgledala kao jedna od devojaka iz spota Freedom od George Michaela, sijala je dovoljno da napaja celu opštinu. Bila je je jedna od tih. Završila je Ekonomiju u Beogradu i radila u PR agenciji. Prišao joj je sa jednostavnom rečenicom “Verujem da si do sad već sve čula, ostaje mi samo da ti kažem da bih voleo da odemo na piće” jer je mrzeo da kaže “izvedem” pošto mu je to delovalo kao da treba da izvede kuče, a ne osobu. Nije mu dala broj iz prve. Dobro ga je namučila. Izašao je u tadašnji Soho sa njom i drugaricom na dejt i tek u prisustvu “žiranta” je dobio broj telefona.
Prošlo je neko vreme da ga ljudi iz društva nisu viđali i kad se pojavio, sreća u njegovim očima je bila nemerljiva. To je ono što deli ceo muški rod, kad vam ta, baš ta, uzvrati pažnju i afekciju. I nešto više. Leteo je po baši Cvetnog trga, pozvao je da dođe u NY sa njim i to rekao celom društvu, dao joj je sebe na dlanu. Pristala je.
Pre povratka u Ameriku, otišao je u Novi Sad na momačko veče kod prijatelja Nenada. Nije bilo njegovo društvo i okruženje, došao je samo da ispoštuje na par sati. Nenadov kum je u nekom trenutku pozvao “skupe” devojke za “zabavu” i Marko je već bio na odlasku jer takve momente nije voleo ni kad je bio solo, ali na vratima se kao jedna od devojaka pojavila ona, njegova devojka, Jovana, obučena prikladno za priliku. Mislim da bi mu lakše pala smrt nekog od bližnjih od tog trenutka. Dečak u njemu je umro tog trenutka, sva magija, mašta, osetio se kao da mu duša curi kroz slamčicu. Ljudi to uglavnom ne kapiraju jer to nije proporcionalno ni vremenu poznavanja, zabavljanja sa osobom, ne postoji jedan parametar koji može da se upotrebi kad muško iskreno “odlepi”. Posle toga je nestao. Nije se javio nikome, nije postovao na društvenim mrežama, nije ga bilo sigurno tri godine.
I kad se konačno oglasio, imao je šta da ispriča.
Godinu dana je proveo radeći kao mašina bez ikakvih ustupaka, izlazaka, druženja, pića. Bio je prazan iznutra, sve je radio čisto mehanički. U Starbucksu je slučajno sreo koleginicu sa fakulteta, prirodno lepa, ali neopterećena, obučena u baggie duks i farmerke, pila moku uz knjigu, obradovala mu se, očima, plavim, iskreno. Zvala se Melisa. Kad je čula njegovu priču, bila mu je tu u toj meri da se godinu dana družila sa njim, davala mu podršku, slušala ga, bodrila, kuvala po potrebi. Bila je tu, bez izuzetka.
Na kraju se desilo neizbežno i nekako su uplovili u vezu, saznao je tek potom da potiče iz porodice koja je u suvlasnišvu investicionog fonda, što je u Beogradu neverovatno da se ne zna i ne vidi jer je drugo ime Beograda “Jel znaš ti čiji je to sin/čija ćerka?”. U Americi si to što izgradiš sam.
Oni su i danas zajedno, venčani, imaju dvoje dece, imali su svadbu iz holivudskog filma u Evropi. Sve je kako treba da bude.
On nikad više nije osetio to što jeste te večeri u Beogradu, deo njega je umro te večeri u Novom Sadu. Umro je dečak, rodio se čovek. Matura svakog muškarca je upravo taj osećaj i pomirivanje sa činjenicom da život uglavnom nije Diznijev crtać.
Kakve god vi planove imali za sebe, život će vas resetovati na svoj algoritam.
Bićete vi dobro.