Postoje umetnici, i postoji Gerhard Richter. U svetu savremene umetnosti, njegovo ime je sinonim za poslednjeg istinskog majstora slikarstva, titana koji je proveo više od 60 godina u beskompromisnom dijalogu sa platnom, istorijom i samom prirodom slike. Richter, koji je 2017. godine objavio da prestaje da slika, povukao se u tišinu svog studija u Kelnu, ostavljajući iza sebe opus koji deluje konačno i zaokruženo.
Zato je vest da će Fondation Louis Vuitton u Parizu ove jeseni posvetiti sve svoje galerije Richteru odjeknula ne kao najava izložbe, već kao umetničko čudo. U svetu u kojem se sve može kupiti, pa čak i umetnik, kako ubediti umetnika koji je rekao sve i kome više ništa nije potrebno, na još jedan, poslednji ples?
Umetnost ubeđivanja
Prema rečima njegovog galeriste Davida Zwirnera, Richter, koji sada ima 93 godine, u početku je bio uzdržan. Ključni potez nije bio finansijski, već kustoski. Kada je potvrđeno da će izložbu prirediti Nicholas Serota, bivši direktor Tate galerije i čovek koji Richterov rad prati i izlaže još od 1979. godine, umetnik je pristao.
To je bio znak da ovo neće biti samo još jedan komercijalni spektakl, već duboko promišljen, gotovo testamentarni pregled karijere, vođen rukom nekoga ko Richterov jezik razume iznutra. Fondacija Louis Vuitton nije samo „dobila” izložbu; zaslužila ju je obećanjem beskompromisne posvećenosti umetnosti.
Arhitektura jedne karijere
Richterova veličina leži u njegovoj konstantnoj sumnji. On je umetnik koji je čitavu karijeru proveo istražujući granice slikarstva, neprestano se krećući između potpune apstrakcije i uznemirujuće realistične figuracije. Nikada nije slikao direktno iz prirode; uvek je koristio posrednika, najčešće fotografiju, stvarajući kritičku distancu. Njegova čuvena blur tehnika je filozofski stav, brisanje i zamagljivanje kao način da se dovede u pitanje istinitost onoga što vidimo.
On slika porodične portrete koji kriju mračne tajne nemačke istorije, poput slike Tante Marianne, koja prikazuje njegovu tetku, žrtvu nacističkog programa eutanazije. Istovremeno, stvara monumentalne apstraktne kompozicije, poput serije Birkenau, gde užas fotografija iz logora prevodi u slojeve boje, preispitujući da li se Holokaust uopšte može „prikazati”. Taj raspon, od intimnog do istorijskog, od figuracije do apstrakcije, čini ga najkompleksnijim slikarom našeg doba.
Šta ćemo videti u Parizu?
Izložba u Parizu je događaj bez presedana. Na njoj će biti predstavljeno 275 radova, nastalih od 1962. do 2024. godine. Hronološki koncipirana, vodiće nas deceniju po deceniju kroz Richterov um. Od prvog dela u katalogu, Tisch (Sto), gde je prebrisao sliku iz časopisa, preko monumentalnih 48 portreta za Venecijanski bijenale, do serije 18. oktobar 1977 o grupi Bader-Majnhof (pozajmljene iz MoMA-e) i, na kraju, do njegovih poslednjih apstraktnih platna i crteža koje stvara i danas.
Izložba, koja će biti otvorena 17. oktobra i trajati do 2. marta 2026. godine je prilika da se uživo svedoči evoluciji jedne od najvažnijih umetničkih karijera 20. i 21. veka. To je testament umetnika koji je, po sopstvenom priznanju, uvek bio najsrećniji dok radi u svom studiju, skroman i posvećen, „stvarajući nešto iz ničega”. I upravo je Fondacija Louis Vuitton dobila privilegiju da tu tihu, stvaralačku energiju poslednji put predstavi svetu u punom sjaju.