U moru tužnih, ponekad i bizarnih vesti, koje nam stižu ovih dana kako iz naše zemlje, tako i iz sveta jedna me je posebno bacila u očaj. Naime, negde u sitne sate na Novom Beogradu momak od nekih tridesetak godina, kasnije se ispostavilo prilično alkoholisan, pretukao je starca od 88 godina koji je kasnije tokom večeri preminuo u bolnici. U trenutku dok taj bizgov premlaćuje čoveka, u blizini je bilo još ljudi, ali niko nije našao za shodno da se umeša. I možda spasi život tom nesrećnom čoveku.
Iako sam već godinama ubeđen da ništa u ovoj zemlji ne može da me iznenadi, ova vest me je zatekla nespremnog.
I ja sam, doduše sad već relativno davno, bio mlad. Odrastajući na Novom Beogradu moram da priznam da nismo bili cvećke. Boys will be boys, to će tako biti do kraja sveta. Mlatili smo se često, što s vršnjacima iz drugih škola ili drugog bloka, oko toga da li je bio faul na basketu, da li je bolji Partizan ili Zvezda i tako dalje. Ali znala su se neka pravila, postojale su neke granice. Nikom nije palo na pamet da udara starije ljude ili ne daj bože devojčice. To se jednostavno nije radilo. I uvek je bio neko ko bi štitio slabije, to je bila standardna pojava.
Nažalost, danas prečesto može da se negde pročita da na ulici neko nekog maltretira, obično neki muškarac mlati ženu, a da pored ljudi prolaze i gledaju svoja posla ili čak snimaju. Izgubila se empatija, pa samim tim niko ne želi ništa da uradi da bi pomogao nekom drugom. Ne samo da ljudi neće ništa da preduzmu već ima onih kojima čak i smeta da budu u kolima petnaest minuta dok sugrađani iskazuju svoj protest zbog nekog tragičnog događaja u kome su neki ljudi izgubili živote.
Bez obzira na to da li se neko slaže s takvim načinom iskazivanja protesta, ako već nisi spreman ništa da preduzmeš, možeš bar da stojiš u mestu petnaest minuta. U prevodu, ljudi ne samo da neće ništa da urade, smeta im čak i kad treba ništa da ne rade. Društvo kome je empatija sistematski uništavana godinama kroz permanentno ispiranje kolektivnog mozga s nacionalnih frekvencija, dodatno bustovano društvenim mrežama, suštinski liči na džunglu.
A u džungli vlada zakon jačeg. Tako i u ovom društvu, jači, finansijski moćniji gaze slabije. Kao u Pacmanu, jedu sve redom.
Vaspitanje, a samim tim i razvijanje empatije, kreće iz porodice. Danas je, međutim, porodica pod velikim pritiskom, razbijena obavezama, očekivanjima i hroničnim manjkom vremena provedenog s decom. Dalje se vaspitanje nastavlja u školi. Škola je pak tek razbijena. Tamo slabo plaćeni učitelji i nastavnici pokušavaju da održe sistem da se totalno ne uruši, u meri u kojoj imaju sposobnosti i želje. I sve što se dešava je rezultat upravo ovih stvari. Malo koji samosvestan roditelj bi poželeo da mu deca odrastaju u društvu bez empatije. Jer, zašto bi sebe neko osudio na svakodnevnu brigu i kidanje živaca dok se pitaš da li će se dete vratiti iz škole u jednom komadu. Ili kasnije, kad krene da izlazi, da li će se i u kom stanju vratiti iz grada.
Ovo društvo je već jednom doživelo egzodus jedne čitave generacije devedesetih. Samo mali broj njih se ikada vratio. U kom smeru sve ovo ide, čini mi se da nam predstoji još jedan veliki egzodus u generaciji naše dece. Odlazak iz džungle, da ne kažem bekstvo, ovde je klasik kao mala crna haljina. Uvek deluje kao dobra ideja. I tako sve dok u džungli ne ostane tek toliko ljudi da mogu svi da stanu pod jednu nadstrešnicu. A nažalost, znate kako se to završava.