Svaka “tvrda” ulična misao ulica ovog grada počinje ili se završava sa Preletom, jednim od poslednjih beogradskih vitezova sa kaldrme, docnije je došao asfalt.
Njegova bogata životna priča počinje sad već davne 1948. godine u Beogradu. Ali ovo nije još jedna klasična biografija u kojoj možete pročitati samo puke informacije, da je stigao da bude fudbaler Bulbudera i Crvene Zvezde, hokejaški golman Partizana, osnivač “Korni grupe”, kasnije vokalni solista, član udruženja Džez muzičara, izdao je dva solo albuma “Na oštrici brijača” i “U redu, pobedio sam”, pisao tekstove za rok i džez kompozicije, bio deo i glavni protagonista prve izvedbe mjuzikla “Kosa” van američke granice uz Gagu Nikolića i Mišu Janketića u Ateljeu 212, bio je novinar “Duge” i “NIN-a”, scenarista antološkog filma “Poslednji krug u Monci” i još mnogo toga za jedan ne tako dug životni vek.
Spojio je kulturu i ulicu, kafanu i pozorište, barabu i gospodina…
Mnogo bitniji legat od bogatog CV su zapravo duša i srce koji su ostali utkani u ulicama Beograda i taj kod koji nam je ostavljen u amanet da po njemu postupamo i da ga prenesemo dalje. Iako je bio autodestruktivni boem koji se nije štedeo ni na jednom životnom planu, uticao je možda najviše i najkonstruktivnije na generacije koje su odrastale u to doba. Naučio nas je da budemo šmekeri, gospoda, džentlmeni, da poštujemo, volimo, da ne bežimo od borbe, od bola, od tuge, da ne budemo potlačeni, poltroni, da se ne stidimo onog što jesmo i da ne glumimo ono što nismo, da ne moramo ništa i možemo sve… da se ne prodamo, nikad i ni za šta! Da će jutro promeniti sve…
Koliko puta sam kao mlađi želeo da se pohvalim nečim površnim, budem bahat, da pokažem ljudima svoju novu izabranicu, ispričam neki intiman trenutak koji bi ga zapravo uništio i koliko sam puta pomislio šta bi Prele ili Gaga Nikolić rekli na to, kako bi me pogledali. Svaki put kad sam pomislio da odem lakšim putem i zanemarim nepravdu, pomislio bih kako je jedan veliki mangup jednom izgubio oko u kafanskoj tuči i nosio povez sa ponosom kao simbol “ne davanja na sebe”. Mnogo nas je prećutno vaspitao, upijali smo njegove kodekse, učili životnu školu i filozofiju, bio nam je svima ćale, svoj gradskoj deci, ne samo beogradskoj. I dalje je…
Za kraj, citat koji objašnjava sve…
” Nije mangup dripac, nisu to ova đubrad što se danas šetaju gradom. Mangupi su vaspitana deca spremna na život. Nisu pičkice, ni cinkaroši. “