Strah od „gašenja“ unutar digitalizovane radne snage nije nas učinio lenjima. Naprotiv, naterao nas je da se grčevito borimo za status jednog od onih nekoliko „vrednih“ ljudi koji su preostali.
„Nadam se da svi uživate u svojoj poslednjoj godini smislenog rada!“ ovu rečenicu je krajem februara na platformi X podelio suosnivač YouTube-a, Chad Harley (@chadxmerch). Podtekst? Veštačka inteligencija (AI) je na putu da drastično transformiše tržište rada. U mnogim industrijama, ta transformacija je već postala svakodnevica.
Dok Burger King uvodi AI chatbotove koji proveravaju da li zaposleni govore „molim“ i „hvala“, a programeri praktikuju takozvano „vibe coding“ (kodiranje zasnovano na intuiciji uz pomoć modela OpenAI-a i Google-a), radnici se suočavaju sa pitanjem koje je postavio Park Chan-wook u svom trileru iz 2025. godine, No Other Choice: Ako AI potpuno izbriše čitav niz profesija, šta su ljudi spremni da urade kako bi osigurali svoje mesto kao „nezamenljivi“ primerci ljudske rase?
Mit o produktivnosti i kapitalistička zamka
Iako se često pominje vizija o „četvorodnevnoj radnoj nedelji“ koju će nam omogućiti AI, postoji jedan očigledan problem: velike korporacije ne razvijaju ove alate misleći na dobrobit radnika. Naš odnos sa AI se odvija unutar kapitalističkog sistema koji radnike posmatra kao suštinski zamenljive.
Pre nego što su se pojavili ChatGPT ili Claude, sličan mit nam je prodat kroz algoritme društvenih mreža. Prodana nam je ideja o „ličnom brendu“ kao ključu karijere. Rezultat? Nije dovoljno imati pratioce; morate hraniti nezasitu glad interneta neprestanim sadržajem. Niko nije nezamenljiv u prostoru koji evoluira brzinom svetlosti radi „napretka“.
Da li je napredak neizbežan?
Tehnološki lideri nam prodaju poruku da je tehnologija samoodređujuća i da društvo nema drugog izbora osim da je prihvati. Ali, kome ta poruka koristi? Jedini stvarni način da osigurate svoju budućnost nije u individualnom takmičenju sa kolegama oko toga ko bolje koristi promptove. Put napred leži u kolektivnoj akciji i zahtevima za radnička prava koji važe za sve, bez obzira na automatizaciju.
Vrednost posla nije njegova inherentna osobina, već nešto što mu društvo dodeljuje. Ako želimo da budemo vrednovani kao ljudi, moramo zahtevati da i svi oko nas budu tretirani kao neprocenjivi.