Pusti ga/je, ne misli on/ona to. Verujem da u svom okruženju imate ljude koji umeju svašta da vam kažu, najčešće u nekom afektu. Možda ste s njima u vezi ili su vam bliski prijatelji, a možda čak i roditelji. I obično se takvi ljudi karakterišu kao dobri ali teški. Zanimljivo. Ja imam jednog sada već vremešnog francuskog buldoga koji se zove Rio. Dresiran je do mere da ne vrši nuždu u kući i da u šetnji relativno korektno obraća pažnju na komande. Kad smo u šetnji i vidi mačku, uvek počne da laje i to se zove nagon. Taj nagon nikad neće uspeti da iskontroliše jer je jednostavno pas.
Čovek, s druge strane, drugačije je živo biće od životinja, ima razvijenu samosvest i samokontrolu.
Od normalnog čoveka, a da sad ne ulazimo u neke definicije normalnosti, očekuje se da svoje nagone, što fiziološke što psihološke, ume da kontroliše. Još jedan caveat. Nisam neko ko je baš poznat po akademskom rečniku, za nas odrasle na Novom Beogradu psovke su uobičajeni lingo, i koriste se bez namere da nekog uvrede. Većini je jasno da kad izgovorim određene svima poznate fraze da ne mislim stvarno da neko treba svoju dijetu da upotpuni izmetom niti da imam želju da opštim s nečijom majkom. Slažem se da nije lepo, ali u tome nema zle namere. Jednostavno, lingo.
Zamislimo, na primer, da vam neka bliska osoba, u nekoj raspravi ili svađi kaže da ste loš čovek. U mojoj glavi se kristališu dva potencijalna scenarija. Prvi, da ta osoba to stvarno misli, i da je onda pitanje iz kog razloga bi ta osoba želala nekog ko je loš čovek pored sebe, jer su nas sve roditelji odmalena učili da se klonimo loših ljudi kojih, nažalost, ima na ovom svetu. Druga je da ta osoba to ne misli, ali je to izgovorila ciljano, sa željom da vas povredi. Iz tog scenarija proizilaze još dva. Prvi je šta će vama u okruženju osoba koja izgovara nešto da bi vas povredila i drugi kakva je osoba koja izgovara stvari koje ne misli.
Reči nisu samo nasumični niz slova, već predstavljaju supermoć svakog čoveka pomoću kojih može da prenese svoje potrebe, razmišljanja i emocije. Mogu da učine da se neko oseća lepo pored vas, a mogu i da užasno povrede.
Evolucija društva je dovela do toga da smo već svi svesni da je fizičko nasilje, u bilo kojoj situaciji i prema bilo kom živom biću, apsolutno neprihvatljivo. Sledeća evolutivna faza čovečanstva je shvatanje da je verbalno nasilje često mnogo pogubnije po nečiju psihu od fizičkog. I ako je za neke po godinama bar zrele ljude kasno, moramo da učimo decu da su ćorav, ružan, glup reči koje često bole više od ćuške i šuta u guzicu. I da su kao takve neprihvatljive.
Svako od nas postavlja svoje granice. Ako to ne uradimo sami, drugi će ih stalno crtati za nas. Uveren sam da, kad prvi put pređete preko neke uvrede neke bliske osobe, pravdajući to time da ta osoba to tako ne misli, da je to samo brat blizanac one situacije kad šamar pravdaš time da je nečija ruka sama poletela kroz vazduh prema vašoj glavi. Važno je postaviti crvene linije. Preko uvreda ne treba prelaziti, jer će postati uobičajeni model ponašanja. A onda više nisu krivi oni. Krivi smo mi što smo ih pustili.