Casa Amalia Hernández, koju je Agustín Hernández Navarro dizajnirao 1973. godine, predstavlja jedno od najizrazitijih dela meksičkog brutalizma i avangardne arhitekture. Inspirisana jedinstvenim spojem meksičkog kulturnog nasleđa i preispitivanjem prostora, ova kuća sadrži inovativne strukture koje spajaju elemente pretkolumbijske umetnosti sa savremenim dizajnom.
U ovoj kući, Agustín koristi geometrijske oblike, posebno spiralne forme inspirisane nautilus školjkom, da kreira fluidne i organske unutrašnje prostore koji prizivaju osećaj beskonačnosti i povezanosti sa prirodnim svetom. Unutrašnjost Casa Amalia Hernández je podeljena na sekcije koje se otvaraju ka unutrašnjim vrtovima i omogućavaju prirodnoj svetlosti da postane suptilni element prostora. Time Hernandez ne samo da kreira osećaj mira, već dodaje i sveto prisustvo koje nalikuje atmosferi drevnih meksičkih manastira iz 16. veka. U ovom projektu, Hernandez je demonstrirao sposobnost da prenese emocionalnu dubinu kroz arhitekturu, gde su prostori pažljivo osmišljeni tako da evociraju osećaj uzvišenosti i svetosti prostora.
Zanimljivo je kako Casa Amalia Hernández uspeva da balansira monumentalnost brutalizma sa estetikom bliskom prirodnim elementima. Upečatljivi volumeni kuće, koji naizgled lebde, kao i senzualne forme, stvaraju osećaj lakoće u okviru betonske strukture. Ova rezidencija je osmišljena kao mesto gde se osećaj umetnosti i pokreta reflektuje u arhitekturi, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je Amalia Hernández bila pionirka folklornog baleta, što je njenog brata inspirisalo da prostor oblikuje oko harmonije između pokreta i prostora.
Casa Amalia Hernández je, stoga, jedinstven primer gde se funkcionalnost prostora prepliće sa narativom identiteta, kulture i spiritualnosti, što je često prisutno u radovima Agustina Hernandeza koji evociraju veze sa prošlim meksičkim civilizacijama, ali kroz moderni arhitektonski jezik.