(Glasom Julesa Winfielda)
Pica kod Bucka. Kamen temeljac svakog nutritivnog doručka, ručka, večere, užine, cheat meala i midnight cravinga većine Beograđana i onih koji se tako osećaju.
Gotovo je nemoguće naći se u okolini Pravnog fakulteta ili Narodnog pozorišta, a da ne vidite makar jednu prepoznatljtivu kutiju iznad koje se razvlači osmeh, obraze umazane salatom ili kante prepune salveta i trouglastih parčića kartona. Svi pomenuti tragovi upućuju na jedno mesto. Zapravo dva. Za one koji nisu imali čast, a takvih je malo, za početak je dovoljno da se nađete u Francuskoj ili Beogradskoj ulici. Nakon toga je samo potrebno da locirate nepropisno parkirane automobile na “sva četiri” ili poduži niz nestrpljivih lica.
I koliko god taj niz delovao dugačak, a vremena malo – sačekajte. Nije kao kod drugih i brzo će proći, a osim savršene organizacije rada, razlog je posve jednostavan – niko kod Bucka zapravo nije jeo prvi put. Kod Bucka se ne dolazi bez predznanja, uputa prijatelja, a često ni bez pratnje, čijim se savetima bezuslovno veruje. Kasnije ste prepušteni sami sebi, a do tada ste već ozbiljno navučeni.
Osim stranaca (o tome nešto niže) svako ko se nađe u redu već zna šta hoće, koju salatu preferira i koliko mu je parčića ili sendviča potrebno. Jednostavno priđete pultu, kažete šta želite, platite i kroz minut do dva vam je već potrebna salveta.
Za ljubitelje sitkoma, dovoljno je reći “The Soup Nazi”. Za one koji nisu upoznati, a koji bi novi nadolazeći zimski talas želeli da isprate ispod ćebeta uz smeh, potrebno je da na Netflixu pronađu šestu epizodu sedme sezone serije “Seinfeld”. Ako se već nađete tu, odgledajte celu seriju.
Tako je Bucko zahvaljujući besprekornoj usluzi, božanskim salatama, niskim cenama i vrhunskim lokacijama postao jedan od simbola urbanog Beograda.
Nisu mu odmogli ni nedostatak reklame, mali broj lokala, ni nemogućnost da se plati karticom. Štaviše, doprineli su svojevrsnom šarmu i podupreli njegovu jedinstvenost. Čikago je svoju picu stavio u dubok tiganj i preterao sa sirom. Beograd je izmazao pilećom i goveđom salatom.
Uvreženo mišljenje je da Buckovu picu prodaju upravo salate. Kao neko ko zna da prodavačica u Francuskoj navija za Baltimore Ravens, da su devojke u Beogradskoj zabrinute za zdravlje Ariane Grande, da je nekadašnji majstor otvorio svoju piceriju u Pančevu (zar i Pančevci da imaju svog Bucka???) i potpisnik ovih redova je skoro deceniju i po bio ubeđen u to.
Međutim, iako naizgled skromnog izbora, Bucko uvek nađe način da vas iznenadi. Prošle nedelje sam uradio nešto na šta se do sada nisam usudio – uzeo parče bez priloga. Bilo je više nego dobro.
Zapravo, pica je toliko dobra da se glas o njoj raširio i bez društvenih mreža i komplikovanih marketinških šema. Rusi i Turci su već stalni gosti, a još dobro pamtim i kolonu litvanskih navijača koji su došli na final four Evrolige 2018. godine da podrže Žalgiris.
Da ne zaboravimo ni noćne ptice – pica kod Bucka je ujedno i go to meal pre, ali i posle svakog izlaska. Stoga, ukoliko nikada niste bili kod Bucka, a nemate nikoga da vas uputi, što je doduše malo verovatno (svako zna nekoga ko je bio ili ko zna nekog redovnog gosta), neka vam ovaj tekst posluži kao vodič.
Pileća ide na picu, goveđa na sendvič. Pečurke u pavlaci sam najradije tražio, ali ih nikad nisam probao. No, to je neka druga priča.