Preminuo je Bob Mackie, jedan od najvažnijih kostimografa i modnih dizajnera američke pop kulture. Imao je 87 godina. Vest je potvrđena na njegovim zvaničnim društvenim mrežama, dok uzrok smrti za sada nije objavljen. Ali Mackie iza sebe ne ostavlja samo arhivu haljina, kristala i perja — ostavlja čitav vizuelni jezik bez kojeg bi danas bilo teško zamisliti Cher, crveni tepih, koncertni kostim, pa čak i ono što zovemo „naked dress“.
Postoje dizajneri koji prate zvezde i oni koji ih, makar delimično, stvaraju. Bob Mackie pripadao je ovoj drugoj grupi. Njegove haljine nisu bile zamišljene da budu diskretne, ukusne u najbezbednijem smislu te reči ili da se utope u prostoriju. Naprotiv. Kristali, šljokice, perje, prozirne tkanine, duboki izrezi i gotovo nemoguće konstrukcije služili su jednoj ideji: ako ste već izašli na scenu, publika mora da vas zapamti. Upravo zbog toga je dobio nadimke poput „Sultan of Sequins“ i „Rajah of Rhinestones“, ali iza tog sjaja stajalo je izuzetno precizno razumevanje tela, pokreta i karaktera osobe koju oblači.
Njegova priča počinje mnogo pre Cher. Mackie je početkom šezdesetih radio kao crtač u Holivudu, između ostalog uz Edith Head i Jean Louisa. Kao mlad ilustrator nacrtao je skicu za legendarnu providnu haljinu prekrivenu kristalima u kojoj je Marilyn Monroe 1962. otpevala „Happy Birthday“ Johnu F. Kennedyju. Već u tom trenutku nalazimo ono što će kasnije postati suština njegovog rada: telo nije nešto što odeća treba da sakrije, već platno na kojem svetlo, kristali i pokret stvaraju iluziju.
A onda je došla Cher.
Njihova saradnja prerasla je u jedno od najvažnijih kreativnih partnerstava u istoriji celebrity mode. Mackie je razumeo da Cher može da ponese ono što bi na gotovo svakome drugom izgledalo kao kostim. Na njoj su pernati headdressi, gole haljine, kristali i crne transparentne konstrukcije izgledali kao produžetak ličnosti. Njegove „naked“ haljine za Cher tokom sedamdesetih — uključujući onu sa Met Gale 1974. — izazivale su kontroverze decenijama pre nego što je providna haljina postala gotovo obavezna kategorija savremenog crvenog tepiha. Mackie je govorio da je prvi takav model napravio još 1968. za Mitzi Gaynor.
Danas naked dress vezujemo za gotovo svaku veliku dodelu nagrada, ali Mackie je odavno shvatio zašto taj trik funkcioniše. Najbolje njegove kreacije nisu bile zaista „gole“ — bile su optička varka. Mreža u boji kože nestajala je pod svetlom, dok su kristali izgledali kao da lebde direktno na telu. Ono što danas deluje kao Instagram-ready moda, on je pravio u vremenu kada nije bilo ni Instagrama, ni viralnih red carpet klipova, ni stilista koji kalkulišu koliko će fotografija jedan look proizvesti.
I Cher je bila samo deo priče. Mackie je oblačio Carol Burnett tokom svih 11 sezona The Carol Burnett Showa, a njegove kreacije nosile su Diana Ross, Tina Turner, Barbra Streisand, Madonna, Elton John, Liza Minnelli i brojne druge zvezde. Njegov talenat nije bio samo u tome da napravi „lepu haljinu“, već da shvati osobu koja treba da je nosi — kako se kreće, šta publika očekuje od nje i koliko daleko može da ode, a da kostim nikada ne pojede izvođača.
Zato je možda pogrešno Mackieja posmatrati isključivo kao modnog dizajnera. On je sebe mnogo više video kao kostimografa i čoveka šou-biznisa. Odeća je za njega bila deo karaktera i performansa. Tokom karijere osvojio je devet Emmy nagrada, dobio tri nominacije za Oskara za kostimografiju, a 2019. i Tony za kostime u mjuziklu The Cher Show. U Television Hall of Fame primljen je 2002. godine.
Najbolji dokaz koliko je njegov rad izdržao vreme ipak nije broj nagrada, već činjenica da njegove haljine danas ponovo traže žene koje nisu bile ni rođene kada su nastale. Miley Cyrus, Zendaya, Sabrina Carpenter i Anya Taylor-Joy nosile su njegove arhivske komade, dok je Taylor Swift posegnula za originalnim Mackie kostimima za vizuelni svet albuma The Life of a Showgirl. Njegova estetika tako nije završila zajedno sa televizijskim spektaklima sedamdesetih — samo je pronašla novu generaciju žena spremnih da budu primećene.
I možda je baš tu Mackiejev najveći doprinos modi. Nikada se nije izvinjavao zbog glamura. Nije pokušavao da šljokice učini intelektualnim, perje suptilnim niti seksepil „ukusnijim“ kako bi ga neko ozbiljnije shvatio. Razumeo je da moda ponekad ne mora da šapuće. Može da bude smešna, teatralna, nepristojno blistava i potpuno preterana — sve dok osoba koja je nosi izgleda kao da joj upravo tu pripada.
Bob Mackie je pravio odeću za trenutak kada se svetla upale.
A malo ko je bolje znao šta tada treba da se dogodi.