Sloboda da budemo ono što jesmo i mir sa onim što nismo, to su vrednosti koje Biljana Stojiljković ne samo da živi, već i svesno neguje. U svetu u kom je buka stalna, ona bira tišinu koja leči, intuiciju koja vodi i paradokse koji ne traže objašnjenja. Njeni odgovori nisu samo replike na pitanja, oni su mali eseji o životu u sopstvenom ritmu.
Zašto je dobro biti „ja”?
Mnogo sam radoznala i vidim lepotu u mnoštvu različitih, naizgled paradoksalnih fenomena. Cenim i Betovena i DJ Krmka.
Kakvu kafu piješ?
Crnu bez šećera. A volim i slatke kafe sa mlekom, mada ih više posmatram kao deserte.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Pronalazim mir kada dam sve što je u mojoj moći da nešto uradim, pa i ako se izjalovi, znam da je onda za veće dobro. Podsećam se na strpljenje i zahvalnost. Trudim se da osvestim svaki put kada sam alava i pomislim da je nešto moglo bolje ili više. U tim trenucima kažem: „Okej, moglo je, ali sam zahvalna i na ovome”.
Šta je za tebe sloboda?
Gotovo beskompromisno praćenje intuicije.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Ništa.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
„The Artist’s Way“, prevedena kao „Put umetnika“. Knjiga koja mi je bila jedna od najterapeutskijih procesa koje sam prošla u životu, što je prilično jaka izjava za nekog ko je probao razne vrste psihoterapija s različitim psihijatrima, psiholozima i psihoterapeutima.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Eminemovu „Lose Yourself“.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Najkliše odgovor, ali Njujork.
U Beogradu…
Se osećam i napeto i opušteno. Volim njegovu paradoksalnost.
Pitanje koje bi postavila samoj sebi?
‘De si, bre, legendo?