Početkom godine striming platforme najavile su svojevrsnu najezdu dokumentarnih i igranih biografskih filmova i serija o najznačajnijim imenima modne industrije. Przinaću da sam pogledala gotovo sve i da me čeka još recimo Balenciaga, za kojeg sam bila uverena da će biti prvi u nizu kako bih brže-bolje oprala ljagu s Demninog imena i kreacija koje “ne pošutuju pravila kuće”. Bilo kako bilo, pre nego što sam počela da gledam “Becoming Karl Lagerfeld” nisam razumela gde je iznenada nestao dugonajavljivani hajp oko ove mini-serije.
Toliko marketinga – ni zbog čega? I zaista jeste bilo tako, još jedan nalet senzacionalnizma. Nešto poput “House of Gucci” gde smo saznali sve o seksualnom životu Maurizija i Patrizije Gucci (hiperbolizujem, da me ne shvatite pogrešno), nego o poslovnoj etici brenda koji je redefinisao pojam italijanskog luksuza. Da nisam 2017. imala priliku da upoznam unuku osnivača Guccija, pravu Patriziju, i porazgovaram sa njom o njenoj knjizi jednostavnog naziva “Gucci” (na osnovu koje Ridley Scott, očekivano, nije snimio film) ne bih znala da je upravo ona bila važna karika u međunaradnom poslovanju porodične kompanije.
Kada je sve pošlo po zlu? Na samom početku.
Kreatori serije se (na sreću?) nisu potrudili da nam barem malo zagolicaju maštu. Kritike koje sam analizirala nakon odgledanih svih šest epizoda kažu da je problematika ovog ostvarenja zapravo “tempo” dešavanja i tonalitet. Istina, ali da li je zaista samo o tome reč? Serija se fokusira na kompleksan odnos između Lagerfelda i Jacquesa de Baschera, istražujući lične i profesionalne turbulencije tokom sedamdesetih. Od klubova i prvih susreta, pa sve do preljube i opsednutosti Yvesa Sainta Laurenta mladim Jacquesom de Bascherom – suština Karlove ličnosti svedena je na toksični trougao i romatizovanje otuđenosti, pa i fatalnosti u zavisnosti o kom dizajneru govorimo u datom trenutku promišljanja.
Naučili smo da je Karl Lagerfeld prvobitno bio legenda ready-to-weara i da je Yves bio sumanuti umetnik kojeg nisu mogli da kontrolišu. A, ponajviše smo naučili o Jacquesu de Bascheru, o kojem nismo imali tendencije mnogo da saznamo. Obrazovanju, odrastanju, majci, sestri, ocu koji nije prihvatao njegovu seksualnost, pa čak i o njegovom privatnom životu koji je finansirao niko drugi do Lagerfelda. Priznaću jedno, Daniel Brühl je odličan glumac i stojim iza toga da niko drugi ne bi mogao da nam dočara Karla poput njega. Brojni kritičari naglašavaju nedostatak emocije u njegovoj izvedbi. Ne bih se složila da je to slučaj. Seriji nedostaje bolji scenario, drugi ugao, treća prizma – emocija svakako nije bilo. Barem ne u slučaju Lagerfleda, emotivnost pripisujemo Yvesu.
Sa druge strane, biografska serija o Dioru “The New Look” takođe pravi paralelu između dva istaknuta umetnika tadašnjeg vremena i perpeciju karaktera predstavlja kroz korelaciju između različitih životnih puteva Christiana Diora i Coco Chanel. Međutim, u ovom slučaju zaista stičemo utisak o jednom vremenu, o jednoj skromnoj jedinki čije ideje žive i danas. A, možda mi je samo krivo što se serija “Becoming Karl Lagerfeld” završava upravo sa njegovim početkom. Ponudom Chanela.