Aleksa Todorović je neko ko razbija sve predrasude koje imamo o influenserima. Njegova priča počinje na društvenim mrežama, gde je pronašao svoje sigurno mesto za izražavanje kreativnosti, ali i oslobađanje od svakodnevnih pritisaka. Ali to nije uobičajena bajka o influenserskom životu; to je iskrena i dinamična potraga za unutrašnjim mirom, slobodom i sopstvenim mestom pod suncem. Njegova filozofija o pronalaženju unutrašnjeg mira i važnosti građenja sopstvenog “unbothered” mentaliteta lekcija je koju svi možemo primeniti. Aleksa Todorović nam je otkrio kako mu je Beograd pomogao u „čeličenju”, šta ga čini srećnim, kako pronalazi slobodu i koju životnu lekciju je najduže učio.
Zašto je dobro biti „ja”?
Zato što sam „ja” neko ko se dugo borio s tim da se oseća dobro u svojoj koži i mogu slobodno da kažem da se u poslednjih nekoliko godina to konačno i desilo. Od tada „ja” gradim najbolju verziju sebe u svakoj sferi svog života, od stila, sadržaja, emocija, mišljenja. Najvažnije od svega, bez prevelike brige o tuđem mišljenju, jer je to lekcija koju sam dugo učio.
Kakvu kafu piješ?
Nisam neki preterano veliki fan kafe. Mogu da je popijem i to uglavnom biram neke slatke, poput mocha kafe. Radije pijem matcha čaj s mlekom, to mi je i ukusnije i više instagramično.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Radim stvari koje me čine srećne u tom trenutku. Te stvari se razlikuju iz dana u dan, ali sam odavno shvatio da pratim instinkt i da odmah sasečem osećaj neprijatnosti čim ga osetim. Ponekad je to izlazak, bindžovanje serije kod kuće, moram da se pohvalim, i kuvanje u poslednje vreme, a vrlo često i kreiranje sadržaja. Tako je i počela moja priča na društvenim mrežama, jer sam tamo pronašao neku vrstu „scene” za izražavanje kreativnosti i izbacivanje svih dobrih i loših stvari koje mi se motaju po glavi. Pa sam izgleda u međuvremenu pronašao i dosta istomišljenika. Najvažnije je pronaći mir u sebi, kada to postigneš, ništa ne može da te poremeti.
Šta je za tebe sloboda?
Mnogo toga, ali možda bih izdvojio neograničeno vreme da radiš ono što voliš. To je jako teško postići u današnjici, ali s vremena na vreme je moguće. Najjače je kad shvatiš koliko je sve što radiš nebitno ukoliko ne osećaš to i ne uživaš u tome. Ljudi misle da imaju slobodu ukoliko imaju mnogo dobru platu ili zaradu, ali vrlo često nemaju vremena da uživaju u istoj. Upravo je zbog toga bitno svu strast i ljubav koju imaš prema nečemu isključivo prema toj stvari i upirati, jer će se kad-tad isplatiti i „osloboditi te”.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Koliko sam dobro razvio “unbothered” mentalitet i koliko mi je to pomoglo u životu. Mislim da bi taj mentalitet dobro poslužio svima i stvorio manje drame oko nas.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitao?
„Mali princ” i to jedno 10. put. To mi je jedna od omiljenih knjiga, mogu slobodno da kažem i da spada među top 3. Kad god odem u Pariz, donesem neki “Le Petit Prince” suvenir. Ta priča ima toliko prelepih poruka, toliko prostora za istraživanje i tumačenje da svaki put nešto novo otkrijem.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Sve zavisi do koje smo čaše stigli. Ja sam onaj klasičan primer „pevača zarobljenog u telu osobe koja ne zna da peva”. Samo još da imam glas, pa gde bi mi bio kraj, ali ne dozvoljavam da me to spreči tako da uvek biram najteže pesme. Od “Purple Rain” pa do Džeja „Imati, pa nemati”.
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
Sada bih najviše voleo da šetam ulicama nekog grada koji se nalazi na tropskom ostrvu, na primer Bali. Mnogo mi je bitno da je temperatura iznad 25 stepeni i da su palme oko mene, jer nikako ne podnosim zimu i mnogo se ulenjim čim brzo padne mrak.
U Beogradu…
U Beogradu se čeličiš. To je grad s mnogo prilika, nekima odskočna daska za neke još bolje, a nekome najbolja. Ali, da moraš da se izboriš za te prilike, moraš. Mada mislim da je to odlična stvar za izgradnju karaktera i upornosti i meni je ovaj grad dosta pomogao i to mu nikad neću zaboraviti.
Pitanje koje bi postavio sam sebi?
Šta ćemo dalje?