Prijateljica se udaje, neko dobija posao koji smo želeli, drugi šalje fotografiju ključeva svog prvog stana. Radujemo se, postavljamo pitanja, dogovaramo proslavu. A onda, kada razgovor utihne, pomislimo: kada će nešto slično da se desi meni?
Stigne poruka u grupu i krenu čestitke. Dodajemo srca, tražimo detalje i već zamišljamo kako ćemo nazdraviti. Zaista nam je drago. Znamo koliko je toj osobi nešto značilo, koliko je čekala ili radila da do toga dođe.
Ipak, kasnije se javi i neko drugo osećanje. Njena lepa vest podsetila nas je na razgovor koji mi još nismo imali, prijavu za posao na koju niko nije odgovorio ili stan za koji i dalje računamo da li možemo da platimo kiriju. Uz radost se pojavi tuga, a odmah za njom i nelagoda: kakva sam ja to osoba ako sada razmišljam o sebi?
Možda osoba kojoj je stalo do prijatelja, a koja istovremeno ima sopstvene neispunjene želje. Ta dva osećanja mogu da postoje u istom trenutku.
Tuđa lepa vest ponekad dotakne naše osetljivo mesto
Nije svaka vest jednako teška. Možemo bez zadrške da slavimo nečije putovanje, a da nas unapređenje iznenada rastuži. Ili da se iskreno obradujemo tuđem poslovnom uspehu, dok nas vest o veridbi zatekne više nego što smo očekivali.
Takvi trenuci mogu da pokažu šta nam trenutno nedostaje. Možda dugo pokušavamo nešto da promenimo, možda smo umorni od čekanja, a možda smo tek kroz tuđu vest shvatili koliko i sami nešto želimo.
To ne znači da bismo voleli da druga osoba ostane bez onoga što je dobila. Često bismo samo želeli da i za nas postoji slična dobra vest.
Najteži deo ume da bude ono što sebi kažemo posle
Početno razočaranje lako dobije nastavak. „Svi su se pomerili osim mene.“ „Opet sam poslednja.“ „Trebalo je do sada da imam sređen život.“
U nekoliko misli, jedan tuđi događaj postane ocena čitavog našeg života. Zaboravimo sve što se kod nas promenilo i usmerimo pažnju na ono što još nije. Posebno kada se u kratkom periodu nižu venčanja, novi poslovi i useljenja, može da deluje kao da svi prate raspored koji smo mi negde propustili.
Ali ono što vidimo nije dovoljno za takav zaključak. Znamo da je neko kupio stan; ne znamo nužno kakvu je pomoć imao. Znamo da je dobio posao; možda nismo videli godine pokušaja. Čak i kada poznajemo celu priču, ona ne određuje tempo kojim bi naš život morao da se odvija.
Ne moramo da glumimo oduševljenje da bismo bili dobar prijatelj
Bliskost ne zahteva da na svaku vest reagujemo najglasnije u prostoriji. Iskrena čestitka ne meri se brojem uzvičnika, dužinom poruke ili brzinom kojom smo objavili zajedničku fotografiju.
Možemo da budemo prisutni, zainteresovani i nežni, čak i kada nam je dan težak. Možemo i da odvojimo malo vremena za sebe nakon razgovora, bez potrebe da zbog toga preispitujemo ceo odnos.
Važno je šta radimo sa svojim osećanjem. Jedno je primetiti da nas je nešto zabolelo. Drugo je umanjiti tuđu sreću komentarom da je neko „samo imao sreće“, pronaći manu novom partneru ili odmah objasniti zašto taj posao ipak nije toliko dobar. Svoju nelagodu možemo da priznamo sebi, a da je ne pretvorimo u nečiji pokvaren trenutak.
Šta nam zapravo nedostaje?
Kada se prvi utisak slegne, korisnije pitanje od „zašto sam ovakva?“ može da bude: „Šta me je tačno pogodilo?“
Da li zaista želimo brak ili nam nedostaje osećaj da sa nekim pravimo planove? Želimo li baš taj posao ili priznanje da se naš trud vidi? Da li nas tuđi stan podseća na kvadrate koje nemamo ili na potrebu za sigurnošću?
Odgovor neće odmah rešiti ono što nas muči, ali može da nam pomogne da jasnije razumemo sopstvenu želju. Tada je lakše i da razmislimo postoji li neki naredni korak koji je u našim rukama — ili nam je trenutno potrebnije da nekome kažemo koliko nam je čekanje teško.
Za takav razgovor ima mesta, samo ne mora da se dogodi baš u trenutku kada druga osoba saopštava svoju vest.
Možemo da odemo na proslavu, zagrlimo prijateljicu i stvarno poželimo da bude srećna. Možemo i da se na povratku kući rastužimo zbog nečega što nama nedostaje. Ta tuga ne poništava zagrljaj.