The A-List / Edicija 65
Međuvreme
Međuvreme je neobična reč: zvuči kao da se život na trenutak sklonio sa glavnog puta. Kažemo „u međuvremenu“ dok čekamo odgovor, novi posao, nečiji povratak ili sopstvenu odluku, kao da sve što tada radimo pripada fusnoti. A upravo tu pijemo kafu koja se ohladila dok smo pričali, otkrivamo pesmu koju ćemo slušati godinama i upoznajemo ljude koji nam poremete plan. Jezik tom vremenu daje sporednu ulogu, iako se u njemu odigrava dobar deo onoga što ćemo pamtiti.
Nezgodno je što međuvreme nema jasan identitet. Više nismo sasvim tamo gde smo bili, a još nemamo adresu za ono što dolazi. Na pitanje „šta ima novo?“ odgovaramo sa „ništa posebno“, jer je teško prepričati promenu koja još nema rezultat. Lakše je saopštiti da smo se preselili nego da nam je sopstveni stan postao pomalo tuđ. Lakše je objaviti novi početak nego priznati da stari život više ne pristaje, a novi još ne umemo da zamislimo. Zato tako često žurimo da tom periodu pronađemo naziv, cilj, makar okvirni rok.
Možda međuvreme zaslužuje više pažnje upravo zato što odoleva urednoj biografiji. U njemu možemo da poželimo nešto što se ne uklapa u prethodnu verziju nas, da promenimo mišljenje bez velikog obrazloženja, da provedemo subotu bez dokaza da smo je dobro iskoristili. Neizvesnost time ne postaje naročito prijatna, ali prestaje da bude samo kvar koji treba otkloniti. Dok čekamo da se stvari razjasne, već biramo kako ćemo živeti. Čak i onog dana za koji ćemo kasnije reći da se ništa nije dogodilo.
