The A-List / Edicija 64
Melanholija
Melanholija je možda najnepreciznija od svih preciznih emocija. Nije sasvim tuga, jer joj ne mora prethoditi gubitak, niti je nostalgija, jer ne zahteva prošlost za kojom čeznemo. Više liči na tiho saznanje da je sve što volimo istovremeno i prolazno. Zato nas ponekad obuzme baš onda kada nam je lepo: usred leta koje još traje, večeri koju ne želimo da završimo ili razgovora tokom kojeg već naslućujemo da ćemo ga jednom pamtiti.
Zanimljivo je da je melanholija vekovima menjala značenje zajedno sa čovekom. Od antičke ideje „crne žuči“ i temperamenta sklonog zamišljenosti, preko renesansne veze melanholije sa genijalnošću, pa sve do moderne kulture koja je pretvara u estetiku, ona nikada nije bila samo sinonim za tugu. U njoj postoji nešto intelektualno: sposobnost da istovremeno budemo prisutni u trenutku i svesni njegovog nestajanja. Melanholičan čovek ne mora nužno da želi prošlost nazad; možda samo malo duže gleda za njom dok odlazi.
Možda zato melanholiju ne treba uvek popravljati. Živimo u vremenu koje gotovo svako neprijatno osećanje tretira kao problem koji treba rešiti, a ona nas podseća da neke emocije nemaju zadatak da nas učine srećnijima. Njihov zadatak je da nas učine svesnijima. Melanholija je, u tom smislu, senka lepih stvari: ne umanjuje njihovu vrednost, već nas podseća da je imaju upravo zato što neće trajati zauvek.
