The A-List / Edicija 62
Vreme
Vreme je verovatno jedina stvar koju svi posedujemo, a niko zapravo nema. Govorimo „imam vremena“ kao da negde postoji privatna zaliha sati koju možemo da otvorimo kada nam zatreba, pa se onda iznenadimo kada shvatimo da je nešto prošlo. Čudan je taj odnos: dok smo u trenutku, vreme nam često smeta, požurujemo ga i popunjavamo, a čim postane prošlost, želeli bismo da ga vratimo. Možda zato vreme najviše cenimo tek kada više nije naše.
Još je zanimljivije što vreme nema uvek istu brzinu. Pet minuta čekanja ume da traje duže od čitave večeri sa nekim koga volimo. Godina koja nam se nekada činila ogromnom danas stane u nekoliko fotografija koje prelistamo za minut. Sat, kalendar i datum samo su pokušaji da nečemu potpuno apstraktnom damo oblik i red. Jer vreme možda prolazi ravnomerno, ali mi kroz njega očigledno ne prolazimo tako. Merimo ga događajima, ljudima, prvim i poslednjim putima, periodima pre i posle nečega što nas je promenilo.
I možda najveća ironija nije u tome što vreme prolazi, već što toliko svog vremena provedemo razmišljajući o nekom drugom. O onom koje je prošlo, onom koje tek treba da dođe, pravom trenutku koji čekamo ili pogrešnom koji pokušavamo da ispravimo. Sadašnjost je, u toj računici, gotovo nepristojno kratka. Možda vreme zato nije nešto što treba pobediti, sačuvati ili maksimalno iskoristiti. Možda je dovoljno da ga, s vremena na vreme, zaista primetimo.
