The A-List / Edicija 66
Uspon
Postoji nešto gotovo opsesivno u ljudskoj potrebi da se kreće nagore. Više, dalje, bolje – kao da smo kolektivno pristali na ideju da život ima oblik stepeništa, a da je svako zadržavanje na istom spratu neka vrsta poraza. Uspon je postao valuta savremenog sveta, dokaz ambicije, discipline i lične vrednosti. Ipak, retko se pitamo ko je odredio gde je vrh i zašto smo toliko sigurni da ćemo tamo zateći ono što tražimo.
Možda je najveći paradoks uspona upravo u tome što nam menja perspektivu, ali ne nužno i sposobnost da vidimo. Sa visine stvari deluju manje, problemi udaljenije, a ljudi koje smo nekada smatrali važnim postaju jedva primetne figure u pejzažu. Nije slučajno što filozofija vekovima preispituje odnos između moći, visine i usamljenosti. Jer nije svaki uspon napredak, baš kao što ni svako spuštanje nije pad. Ponekad je potrebno sići sa sopstvenog pijedestala da bismo konačno razumeli koliko smo zapravo porasli.
A možda se najzanimljiviji usponi uopšte ne vide spolja. Ne beleže ih titule, kvadrati, cifre na računu niti tuđi aplauzi. Događaju se onda kada prestanemo da dokazujemo, kada naučimo da odemo bez potrebe za poslednjom rečju ili kada prvi put izaberemo mir umesto pobede. U kulturi koja neprestano pita dokle smo stigli, gotovo je subverzivno zapitati se u šta smo se usput pretvorili. Jer na kraju, nije naročito impresivno osvojiti vrh ako tamo stigne verzija nas koju više ne prepoznajemo.
