Nekada je pitanje za petak bilo „Gde idemo?”. Sada sve češće glasi „Kod koga ćemo?”. Film, večera koja se oduži i društvena igra za koju se svi zaklinju da će trajati samo pola sata postali su ozbiljna konkurencija izlasku.
Petak uveče je dugo imao unapred napisan scenario. Završite posao, spremite se, nađete se s društvom, obiđete mesto na kojem ste već bili i u nekom trenutku pokušate da razgovarate glasnije od muzike. Čak i kada je bilo zabavno, ceo ritual je tražio energiju koju posle radne nedelje nismo uvek imali.
Možda zato ostajanje kod kuće sve ređe deluje kao propuštena prilika. Kada pozovete nekoliko ljudi, pustite film koji možda niko neće odgledati do kraja ili iznesete društvenu igru, veče može da krene u bilo kom pravcu. Nema rezervacije, čekanja na sto ni trenutka u kojem se pitate da li je vreme da krenete na sledeće mesto.
Jesmo li se zasitili izlazaka?
Delimično, verovatno jesmo. Kada se isti razgovori vode na istim mestima, uz sličnu muziku i račun koji je svaki put veći, lako je steći utisak da plaćamo novu verziju već poznate večeri. Čak i fotografije iz različitih lokala počinju da liče jedna na drugu.
Ali možda nas nisu zamorila mesta koliko ideja da petak mora da bude događaj. Da treba da se sredimo, izađemo, ostanemo dovoljno dugo i sledećeg jutra imamo šta da ispričamo. Takav pritisak ume da oduzme spontanost upravo onome zbog čega smo voleli izlaske.
Veče kod kuće dopušta drugačiju bliskost. Čujemo jedni druge. Neko stigne kasnije i sedne pravo na pod, neko donese vino, neko usred filma započne razgovor koji postane zanimljiviji od radnje. Ostane se do kasno jer nam je lepo, bez proveravanja koliko je sati i gde još treba da stignemo.
To ne znači da je grad izgubio svoju draž. I dalje postoje noći zbog kojih vredi izaći, novi ljudi koje upoznamo slučajno i muzika koju želimo da čujemo glasno. Samo nam više nije potrebno da svaki petak izgleda tako. Ponekad je najbolji plan da okupimo svoje ljude, zatvorimo vrata i pustimo da veče samo odluči šta će postati.