Postoji ona vrsta mesta na koje ne odlazimo zato što nešto moramo da završimo. Nemamo rezervaciju, sastanak ni posebno dobar razlog da budemo tamo. Sednemo na kafu, prelistamo časopis, sretnemo nekoga poznatog ili jednostavno provedemo sat vremena posmatrajući ljude. Upravo takva mesta sociolozi nazivaju „third places“ – prostorima koji nisu ni naš dom ni radno mesto, ali imaju mnogo veću ulogu u svakodnevnom životu nego što mislimo.
Kafić u kraju, omiljena pekara, knjižara, park, mali bar u kojem već znaju šta pijemo – nekada su ovakva mesta bila gotovo neizbežan deo gradske svakodnevice. Danas, kada možemo da radimo, naručujemo hranu, kupujemo i gledamo filmove bez napuštanja stana, njihova uloga postaje još zanimljivija.
Problem je što je veliki deo života počeo da se odvija između dve tačke: kuće i posla. Čak i kada radimo od kuće, granica postaje još nejasnija. Laptop se zatvori, ali ostajemo na istom kauču, u istoj sobi, uz isti ekran koji samo promeni aplikaciju.
Zato nije čudno što ponovo tražimo mesta na kojima možemo jednostavno da – budemo.
Ne mora to da bude savršeno dizajniran specialty coffee shop niti mesto koje će dobro izgledati na Instagramu. Naprotiv, pravi „third place“ često postaje omiljen upravo zato što u njemu nema mnogo ceremonije. Možemo da dođemo sami, ostanemo duže nego što smo planirali i ne osećamo potrebu da stalno nešto radimo.
A možda je upravo taj deo danas najvažniji.
U vremenu u kojem gotovo svaki izlazak ima neku svrhu – brunch, trening, event, networking, dejt – postoji nešto oslobađajuće u odlasku na mesto bez plana. Sedeti sam za stolom više ne mora da bude neprijatna pauza dok neko ne stigne. Može da bude jedan od retkih trenutaka tokom dana u kojem nismo ničiji kolega, partner, prijatelj ili klijent.
Samo osoba koja pije kafu.
„Third places“ imaju još jednu važnu karakteristiku: stvaraju osećaj pripadnosti gradu. Konobar kojeg prepoznajemo, čovek sa psom kojeg viđamo svake subote ili žena koja uvek sedi za istim stolom možda nisu naši prijatelji, ali postaju deo poznate scenografije svakodnevice.
I upravo takve sitne interakcije čine da grad prestane da bude samo mesto u kojem živimo i postane mesto kojem pripadamo.
Možda zato sledeći put kada poželimo da odmah posle posla odemo kući ne moramo nužno da smislimo veliki plan. Dovoljno je da pronađemo jedno mesto na kojem ćemo ostati malo duže.
Bez razloga. Bez rasporeda. I bez potrebe da budemo bilo gde drugde.