Isidora Ranković je prvi međunarodni golf turnir osvojila 2015. godine u Mađarskoj. Bila je dovoljno dobra da dobije ponude za pune sportske stipendije, ali je u trenutku kada je profesionalni sport postao sasvim realna mogućnost odlučila da prednost da obrazovanju. Danas ponovo trenira gotovo svakodnevno, samo za drugačiju vrstu nastupa: kao Mrs. Monaco Universe 2026, uskoro putuje na Šri Lanku, gde će Monako predstavljati na svetskom takmičenju.
Njenu biografiju teško je smestiti u jednu geografiju. Srpkinja je, deo života provela je u Africi, živela je u Ženevi, a danas u Monaku. Iz svakog od tih iskustava, kaže, ponela je nešto drugo: Afrika ju je naučila zahvalnosti, Ženeva disciplini i preciznosti, Monako estetici i pažnji prema detaljima. Srbija je kroz sve te selidbe ostala konstanta – poreklo koje ne odvaja od identiteta koji je vremenom gradila između različitih jezika, kultura i sredina.
Titula joj je donela vidljivost, ali Ranković mnogo više zanima šta sa tom vidljivošću može da uradi. Kroz inicijativu Dare to Dream želi da radi sa ženama i devojkama, posebno onima koje su preživele nasilje ili odrastaju u okolnostima koje ih uče da od sebe očekuju manje. Plan joj nije da se ta priča završi sa takmičenjem, titulom ili nekoliko objava na društvenim mrežama.
Zato se razgovor o izboru lepote sa njom brzo pretvorio u razgovor o nečemu mnogo širem: o pripadanju, disciplini, ambiciji, obrazovanju, životu između nekoliko kultura i odgovornosti koja dolazi sa pažnjom javnosti. Usput smo stigli i do babuna koji su je jurili po golf terenu zbog sendviča, sinhaleškog koji uči pred put na Šri Lanku i pitanja koje joj je, čini se, važnije od same krune – šta ostaje kada nje više nema.
Ti si Srpkinja koja će na svetskoj sceni predstavljati Monako. Gde je, zapravo, tvoj dom?
Ne razmišljam o tome kao o izboru. To što sam Srpkinja je neodvojivi deo mene. Gde god da živim, nosim svoje poreklo, kulturu i vrednosti sa kojima sam odrasla. Istovremeno, predstavljati Monako je velika čast i odgovornost. Možda je upravo ta kombinacija važan deo mene – poštovati svoje korene, a istovremeno pripadati svetu koji je mnogo širi od njih.
Odrastala si između Afrike, Srbije, Švajcarske i Monaka. Šta se dogodi sa osećajem identiteta kada tako rano shvatiš koliko je svet veliki?
Postaneš svesniji koliko različitih načina života postoji. Afrika me je naučila zahvalnosti. Tamo sam vrlo rano upoznala različite kulture i životne okolnosti i shvatila koliko toga što imamo uzimamo zdravo za gotovo. Ženeva me je naučila preciznosti, tačnosti i poslovnosti. Monako je doneo potpuno drugačiju perspektivu – estetiku, profesionalizam i pažnju prema detaljima. Mislim da me nijedno od tih mesta nije definisalo pojedinačno. Oblikovala su me zajedno.
Pre nego što je postojala kruna, postojao je golf. I bila si dovoljno dobra da ti nude stipendije. Zašto si otišla?
Golf mi je dugo bio ozbiljan deo života. Prvi internacionalni turnir igrala sam 2015. godine u Mađarskoj – i pobedila. Posle toga sam dobila ponude za stopostotne stipendije. Treneri su posebno primećivali to što sam levoruka i govorili da u mom udarcu postoji nešto što se ne može naučiti. Ali u jednom trenutku morate da odlučite šta vam je prioritet. Za mene je to bilo obrazovanje. Sport nisam napustila u potpunosti. Disciplina koju mi je dao ostala je sa mnom.
Negde između te discipline postoji i priča o tome kako su te na golf terenu u Africi jurili babuni zbog sendviča.
To je jedna od onih priča koje postanu smešne tek mnogo kasnije. Hodala sam prema loptici i jela sendvič kada su babuni počeli da trče prema meni. Nisam znala šta žele, pa sam počela da bežim. Onda je neko iza mene viknuo: „Drop the sandwich!“ Bacila sam ga. Prestali su da me jure istog trenutka. Ispostavilo se da nikada nisam ni bila toliko zanimljiva. Sendvič jeste. (smeh)
Sada ponovo treniraš za takmičenje, samo sasvim drugačije. Koliko rada postoji iza nečega što publici na kraju treba da izgleda lako?
Mnogo. Treniram, idem na pilates, vodim računa o ishrani. Radim sa coachom na hodu i scenskom predstavljanju, dok dva dizajnera pripremaju kompletan izgled za sedam dana takmičenja. Ali fizička priprema je samo jedan deo. Najvažnija mi je mentalna disciplina. Možeš da imaš ceo tim ljudi oko sebe, ali kada izađeš na scenu, tamo si sama. U tom trenutku moraš da veruješ sebi.
Za Šri Lanku učiš i sinhaleški. To je neobičan nivo pripreme za nekoga ko bi jednostavno mogao da dođe, takmiči se i ode.
Možda upravo zato to radim. Kada stranac pokuša da mi kaže nešto na srpskom ili francuskom, makar jednu reč, meni to znači. Pokazuje da je neko želeo da napravi korak prema mom svetu. Želim da pokažem isto poštovanje prema ljudima koji će nas ugostiti. Ne želim da iz Šri Lanke ponesem samo fotografije. Želim da ponesem i novo razumevanje jedne kulture.
Izbori lepote pripadaju svetu koji ženu prvo posmatra. Ti kroz Dare to Dream želiš da govoriš ženama koje su navikle da budu nevidljive. Da li vidiš kontradikciju u tome?
Možda upravo u toj kontradikciji postoji prilika. Kruna donosi pažnju. Ali pitanje je šta ćeš sa tom pažnjom uraditi. Dare to Dream posvećen je ženama i devojkama, posebno onima koje su prošle kroz nasilje ili odrastaju u okolnostima koje ih uče da žele manje za sebe. Ne želim da se to završi na objavama na društvenim mrežama. Želim da posetim sigurne kuće, razgovaram sa ženama i ljudima koji rade sa žrtvama nasilja i da radim sa mladim devojkama na temama samopouzdanja, granica, zdravih odnosa i prepoznavanja nasilja. Ako već imam glas koji se trenutno dalje čuje, želim da ga upotrebim.
Lepota ti je otvorila jednu vrstu vrata. Plaši li te mogućnost da upravo ona zaseni sve ostalo?
Ne, jer znam da nije trajna. Mladost i lepota su prolazne. Obrazovanje, znanje, veštine, način razmišljanja i ono što nosimo u sebi ostaju. Ne bežim od ženstvenosti niti od lepote. Naprotiv. Ali ne želim da to bude kraj rečenice o meni.
Onda je možda najvažnije pitanje najjednostavnije. Kada krune više ne bude – šta želiš da ostane?
Trag. Volela bih da iza ove godine ostanu rezultati, a ne samo uspomene. Da Dare to Dream nastavi da postoji i nakon titule. Da sve ovo bude početak, a ne rok trajanja. Ako me jednog dana budu pamtili, volela bih da to bude kao ženu koja je nešto napravila od prilika koje je dobila. Kao ženu koja je ostavila trag.