Postoje izložbe na koje odemo da pogledamo radove, i postoje one koje nas nateraju da još dugo posle izlaska razmišljamo o atmosferi koju su napravile. „Under the Strawberry Moon“, postavljena u beogradskom June Cafe-u, pripada ovoj drugoj kategoriji. Otišli smo da vidimo kako izgleda izložba inspirisana prvim punim mesecom leta, a izašli sa osećajem da smo leto na trenutak posmatrali potpuno drugačije — manje kao bezbrižnu sezonu, a više kao jedno čudno, intenzivno stanje svesti.
Naziv izložbe možda zvuči kao da nas očekuje nešto izrazito romantično, ali „Strawberry Moon“ zapravo nema veze sa bojom Meseca. Ime potiče od severnoameričkih plemena koja su prvi puni mesec leta povezivala sa periodom sazrevanja divljih jagoda. Upravo od te simbolike kustoskinje Teodora Jeremić i Bojana Jovanović grade čitavu priču o letu kao vremenu u kojem se osećanja pojačavaju — od melanholije i čežnje do ekstaze, slobode i želje da makar nakratko pobegnemo iz sopstvene svakodnevice.
I to se oseća čim krenete kroz postavku. Ovde leto nije samo sunce, godišnji odmor i bezbrižnost. Ono je pomalo grozničavo, nestabilno i gotovo nestvarno. Svetlosti ima mnogo, ali kao da upravo zbog nje stvari ponekad vidimo manje jasno. Granica između sna, sećanja, prirode i unutrašnjih svetova stalno se pomera.
U centru priče su radovi četiri umetnice — Ane Simić, Sofije Pavković, Teodore Nešković i Sofije Pašalić. Njihovi vizuelni jezici su različiti, ali ih povezuje ideja da priroda nije tek lepa pozadina. Šuma, Mesec, voda, telo i mitska bića postaju mesta na koja projektujemo sopstvene želje, strahove i pitanja o tome ko smo.
Posebno nam je bila zanimljiva ta stalna prisutnost nečega što deluje poznato, a ipak pomalo nelagodno. U radovima Teodore Nešković mitska bića pojavljuju se gotovo kao materijalizovane intuicije i potisnute misli, dok Sofija Pavković kroz crtež, poeziju i instalaciju gradi svet u kojem čovek više nije nužno centar svega. Priroda ovde ima sopstveni glas i sopstvenu moć transformacije.
Materijalnost je posebno važna u radovima Sofije Pašalić, koja koristi filcanu vunu. Ta sirova, gotovo arhaična tekstura odmah menja način na koji posmatramo rad. Voda i vuna dovoljni su za stvaranje slike, a čitav proces nosi nešto elementarno i drevno, kao da nas vraća mnogo dalje od savremenog trenutka u kojem stojimo.
Kod Ane Simić transformacija postaje još direktnija. Njena skulptura „Sunce“ prikazuje žensku figuru čija odsečena glava postaje sunce, dok crtež „Gaga“ ulazi u prostor između sna i sećanja. Ženska figura ovde ne postoji da bi bila posmatrana, već kao nosilac sopstvene mitologije, identiteta i moći.
Možda nam se upravo zato „Under the Strawberry Moon“ toliko dopala. Nema potrebu da leto idealizuje. Naprotiv, pokazuje ga kao period u kojem smo malo više svoji, ali možda i malo manje stabilni; kada želimo da odemo negde daleko, promenimo nešto, budemo slobodniji ili se vratimo nečemu što smo zaboravili.
I sve to smešteno je u June Cafe, zbog čega odlazak na izložbu lako može da postane deo jednog sporog beogradskog popodneva — kafa, umetnost i dovoljno vremena da se zadržite ispred rada koji vam se iz nekog razloga ne da odmah objasniti.
Postavka „Under the Strawberry Moon“ otvorena je za posetioce do oktobra, pa ako volite izložbe posle kojih imate potrebu da još malo pričate o onome što ste upravo videli, ovu vredi ubaciti na listu.