Postoje filmski festivali na koje se ide zbog filmova, i postoje oni koji tokom nekoliko dana postanu mnogo više od programa projekcija. Kan ima Kroazetu, Venecija Lido, Berlin svoj hladni, intelektualni šarm, a Sarajevo je tokom poslednje tri decenije uspelo da izgradi nešto što se ne može jednostavno kopirati: festival koji je istovremeno ozbiljna filmska institucija, veliki gradski događaj i jedno od onih mesta na kojima u avgustu jednostavno želite da budete.
Danas, kada Sarajevo Film Festival ulazi u svoju 32. godinu i od 14. do 21. avgusta 2026. ponovo okuplja autore, glumce, producente, novinare i publiku iz čitavog sveta, gotovo je teško zamisliti koliko je njegov početak bio drugačiji od glamura koji danas vezujemo za filmske festivale. SFF je pokrenut 1995. godine, pred kraj opsade Sarajeva, iz potrebe da se sačuvaju kulturni život i kosmopolitski duh grada. Pre njega postojao je i ratni Cinema Apollo, u kojem su se filmovi gledali u podrumu, sa VHS kaseta, uz generator i simboličnu cenu ulaska od jedne cigarete.
Upravo je ta priča možda i prvi odgovor na pitanje zbog čega Sarajevo nikada nije delovalo kao još jedan festival napravljen prema već postojećem evropskom modelu. Ono ima sopstvenu mitologiju. Kan je nastao kao demonstracija kulturnog prestiža, Venecija ima gotovo vek tradicije, dok je Sarajevo izraslo iz ideje da kultura može da bude oblik otpora i znak da jedan grad, čak i u najtežim okolnostima, odbija da prestane da bude grad.
PRESTIŽ SE NE GRADI SAMO CRVENIM TEPIHOM
Naravno, kultni status ne može da opstane samo na dobroj priči o nastanku. Sarajevo je tokom godina uradilo ono što svaki ozbiljan festival mora da uradi: izgradilo je filmsku infrastrukturu oko sebe.
Takmičarski program fokusiran je na kinematografiju jugoistočne Evrope, dok je CineLink postao jedno od važnih mesta na kojima regionalni projekti traže koproducente, finansiranje, distributere i put ka velikim međunarodnim festivalima. Festival danas okuplja više od 100.000 posetilaca kroz svoje programe, a njegova industrijska platforma funkcioniše kao tačka susreta regionalne i evropske filmske scene.
Možda je najbolji dokaz koliko je Sarajevo ozbiljno pozicionirano upravo činjenica da filmovi koji prolaze kroz CineLink kasnije završavaju u Berlinu, Veneciji i Kanu. Festival je 2026. dodatno povezao svoju industrijsku platformu sa programom NEXT STEP STUDIO kanske Semaine de la Critique. Drugim rečima, Sarajevo više nije samo mesto na kojem se prikazuje ono što je već uspelo negde drugde – ono učestvuje u tome šta će evropska filmska scena gledati sledeće.
A ONDA SU DOŠLA IMENA ZBOG KOJIH SE OKREĆU KAMERE
Festival, međutim, nikada ne postaje pop-kulturni fenomen bez zvezda. Sarajevo je godinama uspevalo da privuče imena koja bi sasvim prirodno mogla da budu centralni gosti Kana ili Venecije: Robert De Niro, Angelina Jolie, Mads Mikkelsen, Willem Dafoe, Paolo Sorrentino, Meg Ryan, Jesse Eisenberg, Benicio del Toro, Isabelle Huppert, Tim Roth, Wim Wenders…
Ovogodišnje izdanje nastavilo je u istom ritmu. Woody Harrelson, Emily Watson, Diego Luna, Asghar Farhadi i Emir Hadžihafizbegović našli su se među dobitnicima Počasnog Srca Sarajeva, dok je Emily Watson istovremeno predsedavala žirijem Takmičarskog programa.
Ali ono što Sarajevo razlikuje od većine velikih festivala jeste osećaj blizine. Ovde postoji mnogo manje distance između „filmske industrije“ i grada. Zvezde nisu zatvorene samo iza hotelskih vrata, privatnih jahti i strogo kontrolisanih događaja. Festival se preliva na ulice, restorane, kafiće, Baščaršiju, otvorene projekcije i večernje žurke. Grad praktično postaje njegova scenografija.
SARAJEVO JE SHVATILO ONO ŠTO MODA ODAVNO ZNA: VAŽAN JE I OSEĆAJ DA STE TAMO
U tome se zapravo krije možda najveća sličnost sa Kansom i Venecijom.
Veliki festival odavno nije samo pitanje toga koji film igra u 20 časova. Važno je ko je stigao, šta se nosilo, ko je sedeo u prvom redu, gde se izlazi posle projekcije, šta se fotografiše i kakva energija postoji u gradu. Festival postaje društveni trenutak, a društveni trenutak vremenom postaje kulturni kapital.
Sarajevo je uspelo upravo to. Napravilo je avgustovski ritual. Postoje ljudi koji možda neće pogledati pet filmova tokom festivala, ali će ipak želeti da budu u Sarajevu baš te nedelje. I tu počinje prava kultnost jednog događaja – onda kada karta za film više nije jedini razlog zbog kojeg rezervišete avionsku kartu.
NIJE KAN. I UPRAVO ZATO FUNKCIONIŠE.
Bilo bi pogrešno tvrditi da je Sarajevo Film Festival po veličini, budžetu ili globalnoj industrijskoj moći isto što i Kan ili Venecija. Nije – niti mora da bude.
Njegova vrednost nalazi se upravo u tome što je uspeo da napravi sopstvenu kategoriju. Dovoljno je velik da dovede svetska imena i ozbiljnu filmsku industriju, dovoljno važan da lansira regionalne autore na međunarodnu scenu, ali još uvek dovoljno vezan za grad da nije izgubio spontanost zbog koje ljudi žele da mu se vraćaju.
Kan ima palme i fleševe Kroazete. Venecija ima dolaske gliserima ispred Excelsiora. Sarajevo ima letnje kino pod otvorenim nebom, grad pun ljudi do kasno u noć i osećaj da se tokom jedne avgustovske nedelje centar regionalne kulturne scene pomerio upravo tamo.
A možda je baš to trenutak kada jedan „regionalni festival“ prestaje da bude regionalan. Ne onda kada pokuša da postane novi Kan, već onda kada više nikome nije potrebno objašnjavati zašto je važno biti u Sarajevu. POSTAO KULTNA EVROPSKA ADRESA?
Postoje filmski festivali na koje se ide zbog filmova, i postoje oni koji tokom nekoliko dana postanu mnogo više od programa projekcija. Kan ima Kroazetu, Venecija Lido, Berlin svoj hladni, intelektualni šarm, a Sarajevo je tokom poslednje tri decenije uspelo da izgradi nešto što se ne može jednostavno kopirati: festival koji je istovremeno ozbiljna filmska institucija, veliki gradski događaj i jedno od onih mesta na kojima u avgustu jednostavno želite da budete.
Danas, kada Sarajevo Film Festival ulazi u svoju 32. godinu i od 14. do 21. avgusta 2026. ponovo okuplja autore, glumce, producente, novinare i publiku iz čitavog sveta, gotovo je teško zamisliti koliko je njegov početak bio drugačiji od glamura koji danas vezujemo za filmske festivale. SFF je pokrenut 1995. godine, pred kraj opsade Sarajeva, iz potrebe da se sačuvaju kulturni život i kosmopolitski duh grada. Pre njega postojao je i ratni Cinema Apollo, u kojem su se filmovi gledali u podrumu, sa VHS kaseta, uz generator i simboličnu cenu ulaska od jedne cigarete.
Upravo je ta priča možda i prvi odgovor na pitanje zbog čega Sarajevo nikada nije delovalo kao još jedan festival napravljen prema već postojećem evropskom modelu. Ono ima sopstvenu mitologiju. Kan je nastao kao demonstracija kulturnog prestiža, Venecija ima gotovo vek tradicije, dok je Sarajevo izraslo iz ideje da kultura može da bude oblik otpora i znak da jedan grad, čak i u najtežim okolnostima, odbija da prestane da bude grad.
PRESTIŽ SE NE GRADI SAMO CRVENIM TEPIHOM
Naravno, kultni status ne može da opstane samo na dobroj priči o nastanku. Sarajevo je tokom godina uradilo ono što svaki ozbiljan festival mora da uradi: izgradilo je filmsku infrastrukturu oko sebe.
Takmičarski program fokusiran je na kinematografiju jugoistočne Evrope, dok je CineLink postao jedno od važnih mesta na kojima regionalni projekti traže koproducente, finansiranje, distributere i put ka velikim međunarodnim festivalima. Festival danas okuplja više od 100.000 posetilaca kroz svoje programe, a njegova industrijska platforma funkcioniše kao tačka susreta regionalne i evropske filmske scene.
Možda je najbolji dokaz koliko je Sarajevo ozbiljno pozicionirano upravo činjenica da filmovi koji prolaze kroz CineLink kasnije završavaju u Berlinu, Veneciji i Kanu. Festival je 2026. dodatno povezao svoju industrijsku platformu sa programom NEXT STEP STUDIO kanske Semaine de la Critique. Drugim rečima, Sarajevo više nije samo mesto na kojem se prikazuje ono što je već uspelo negde drugde – ono učestvuje u tome šta će evropska filmska scena gledati sledeće.
A ONDA SU DOŠLA IMENA ZBOG KOJIH SE OKREĆU KAMERE
Festival, međutim, nikada ne postaje pop-kulturni fenomen bez zvezda. Sarajevo je godinama uspevalo da privuče imena koja bi sasvim prirodno mogla da budu centralni gosti Kana ili Venecije: Robert De Niro, Angelina Jolie, Mads Mikkelsen, Willem Dafoe, Paolo Sorrentino, Meg Ryan, Jesse Eisenberg, Benicio del Toro, Isabelle Huppert, Tim Roth, Wim Wenders…
Ovogodišnje izdanje nastavilo je u istom ritmu. Woody Harrelson, Emily Watson, Diego Luna, Asghar Farhadi i Emir Hadžihafizbegović našli su se među dobitnicima Počasnog Srca Sarajeva, dok je Emily Watson istovremeno predsedavala žirijem Takmičarskog programa.
Ali ono što Sarajevo razlikuje od većine velikih festivala jeste osećaj blizine. Ovde postoji mnogo manje distance između „filmske industrije“ i grada. Zvezde nisu zatvorene samo iza hotelskih vrata, privatnih jahti i strogo kontrolisanih događaja. Festival se preliva na ulice, restorane, kafiće, Baščaršiju, otvorene projekcije i večernje žurke. Grad praktično postaje njegova scenografija.
SARAJEVO JE SHVATILO ONO ŠTO MODA ODAVNO ZNA: VAŽAN JE I OSEĆAJ DA STE TAMO
U tome se zapravo krije možda najveća sličnost sa Kansom i Venecijom.
Veliki festival odavno nije samo pitanje toga koji film igra u 20 časova. Važno je ko je stigao, šta se nosilo, ko je sedeo u prvom redu, gde se izlazi posle projekcije, šta se fotografiše i kakva energija postoji u gradu. Festival postaje društveni trenutak, a društveni trenutak vremenom postaje kulturni kapital.
Sarajevo je uspelo upravo to. Napravilo je avgustovski ritual. Postoje ljudi koji možda neće pogledati pet filmova tokom festivala, ali će ipak želeti da budu u Sarajevu baš te nedelje. I tu počinje prava kultnost jednog događaja – onda kada karta za film više nije jedini razlog zbog kojeg rezervišete avionsku kartu.
NIJE KAN. I UPRAVO ZATO FUNKCIONIŠE.
Bilo bi pogrešno tvrditi da je Sarajevo Film Festival po veličini, budžetu ili globalnoj industrijskoj moći isto što i Kan ili Venecija. Nije – niti mora da bude.
Njegova vrednost nalazi se upravo u tome što je uspeo da napravi sopstvenu kategoriju. Dovoljno je velik da dovede svetska imena i ozbiljnu filmsku industriju, dovoljno važan da lansira regionalne autore na međunarodnu scenu, ali još uvek dovoljno vezan za grad da nije izgubio spontanost zbog koje ljudi žele da mu se vraćaju.
Kan ima palme i fleševe Kroazete. Venecija ima dolaske gliserima ispred Excelsiora. Sarajevo ima letnje kino pod otvorenim nebom, grad pun ljudi do kasno u noć i osećaj da se tokom jedne avgustovske nedelje centar regionalne kulturne scene pomerio upravo tamo.
A možda je baš to trenutak kada jedan „regionalni festival“ prestaje da bude regionalan. Ne onda kada pokuša da postane novi Kan, već onda kada više nikome nije potrebno objašnjavati zašto je važno biti u Sarajevu.