Pre izvesnog vremena Vedrana Rudan je rekla da bi volela da ljudi koji je vole njenu smrt jednog dana shvate „kao odlazak u područje bez signala“.
Teško je danas pronaći bolju rečenicu od one koju je sama smislila.
Ima u njoj nečeg vrlo vedranarudanovskog: malo crnog humora, malo nežnosti skrivene tamo gde je najmanje očekujemo i potpuno odsustvo patetike. Kao da je i sopstveni kraj želela da liši ceremonijalnosti koju nije naročito podnosila ni dok je bila živa. Otišla je negde gde telefon više ne hvata mrežu. Vi ćete, valjda, nastaviti dalje.
Možda je baš zato čudno pisati o Vedrani Rudan u prošlom vremenu. Delovala je kao neko ko će zauvek imati još nešto da kaže. Nešto neprijatno precizno, ponešto nepristojno, često smešno i gotovo uvek dovoljno direktno da za stolom na trenutak nastane ona mala neprijatna tišina u kojoj svi znaju da je neko upravo rekao ono o čemu se inače ćuti.
A sa ćutanjem je gotovo uvek bila na Vi.
Devojčice njene generacije učile su neke sasvim druge stvari
Vedrana Rudan rođena je 1949. godine.
Važno je zastati kod te godine.
Jer ženu ne oblikuju samo karakter i temperament. Oblikuje je i vreme u koje se rodila, a njeno vreme imalo je vrlo jasnu predstavu o tome kako bi pristojna žena trebalo da izgleda iznutra.
Devojčice su učile da budu dobre. Ta reč „dobra“ često je značila mnogo više od precizno osmišljene definicije moralnosti tog vremena: značila je prilagodljiva, nenametljiva, zahvalna, spremna da razume druge pre nego što počne da razume sebe. Žena je mogla da bude obrazovana i zaposlena, posebno u jugoslovenskom socijalizmu koji joj je formalno otvorio vrata javnog života, ali se iza vrata stana i dalje prilično dobro znalo ko pegla, ko trpi, ko spašava atmosferu i ko će prvi reći „nema veze“.
A Vedrana… kao da je vrlo rano shvatila koliko života može stati u to jedno „nema veze“.
I koliko ga može pojesti.
Zato njena javna persona nije bila zanimljiva samo zato što je bila glasna. Glasnih ljudi ima sasvim dovoljno. Zanimljivo je bilo to što se nije mnogo trudila da proveri da li će njena misao proći društvenu kontrolu kvaliteta pre nego što je izgovori.
Ponekad bi otišla predaleko. Ponekad bi se čovek sa njom svađao i dok njene reči samo čita. Verovatno bi joj to bilo mnogo draže od pristojnog klimanja glavom.
Ali kroz sve te godine provlačila se jedna ista opsesija: koliko našeg života zaista pripada nama?
U jednom intervjuu Vedrana je izgovorila rečenicu: „Žene imaju samo jedan problem, nisu gospodarice svojih života.“
Naravno da žene imaju više od jednog problema. Znala je to i ona. Rudan je često mislila u hiperboli; veliki flomaster bio joj je draži od tehničke olovke. Ali ispod te rečenice ostaje misao koja gađa u centar: čitava reka problema potiče iz istog izvora – upravo ovog o kom je Vedrana govorila.
U književnost je ušla onda kada je već imala šta da joj kaže
Prvi roman, „Uho, grlo, nož“, objavila je 2002. godine. Imala je više od pedeset.
I to je, na neki način, divna vest.
Posebno danas, kada živimo pod bizarnim pritiskom da budemo „ostvareni“ pre nego što nam se frontalni korteks do kraja razvije. Do tridesete bi, prema savremenoj mitologiji uspeha, trebalo imati karijeru, stan sa savršenom sofom, dobar brak ili dovoljno atraktivan razvod, rutinu nege u sedam koraka i neku svoju stvar koju „gradimo“.
Vedrana Rudan u književnost je ozbiljno zakoračila u godinama u kojima društvo ženama već počinje da objašnjava kako je vreme da postanu diskretnije.
Ona je tada tek podigla ton.
Pre toga je već živela nekoliko života: radila je kao profesorka, turistički vodič, novinarka, urednica i voditeljka. Dobijala je i otkaze. Menjala uloge, poslove, odnose i perspektive. Kada je konačno počela da objavljuje knjige, nije pisala iz teorije.
Možda zato njeni romani imaju tu neuglađenu telesnost stvarnog života. Ljudi u njima nisu ideje. Oni kuvaju, varaju, mrze, stare, oboljevaju, ostaju u lošim brakovima, gledaju roditelje kako propadaju, povređuju decu čak i kada ih vole, žele da pobegnu i onda ostanu.
Sama je jednom rekla: „Pišem uvek istu priču, priču o životu.“
Ta rečenica mnogo bolje objašnjava njen opus od svih književnih etiketa.
Istina bez ukrasne mašne
Rudan je 2016. u jednom intervjuu rekla: „Istina je istina. Bez predznaka.“
Lako je zamisliti kako bi se oko toga mogla voditi duga filozofska rasprava. Istina svakako zavisi od ugla, iskustva, sećanja, moći. Ali u njenom svetu ta rečenica nije bila teorija sa seminara. Bila je praktična životna odluka.
Nešto boli? Recimo da boli.
Brak je postao grozan? Nemojmo ga zvati kompromisom.
Majčinstvo nije svakog dana čudesno? Dobrodošli u ljudsku vrstu.
Starimo? Starimo.
Plašimo se smrti? Naravno da se plašimo.
Ona je govorila o stvarima o kojima žene često razgovaraju tek kada se zatvore vrata i ostanu same za stolom. O nezadovoljstvu u braku, o ljutnji na sopstvenu decu, o osećaju zarobljenosti, o seksu, telu koje se menja, novcu bez kog sloboda ume da bude vrlo apstraktan pojam.
Čitalac kod Rudan nije uvek dobijao utehu. Češće je dobijao onu vrstu prepoznavanja posle koje pomisli: dobro, znači nisam jedina osoba kojoj je ovo prošlo kroz glavu.
To nije mala stvar.
Naročito za žene koje su dugo učene da neke misli odmah po nastanku treba uredno počistiti.
Imala je talenat da pokvari dobru društvenu laž
Možda je to bio njen najveći talenat.
U svakom društvu postoje male korisne laži koje svi zajedno održavamo jer život sa njima ide lakše. Porodica je svetinja. Majčinska ljubav je bezuslovna. Ljubav pobeđuje sve. Starost donosi mudrost. Dobri ljudi na kraju budu nagrađeni. Ako dovoljno želiš, možeš sve.
Vedrana bi obično pogledala tu rečenicu i pitala: a je l’ baš?
Tu je bila najzabavnija.
Ne zato što je cinizam sam po sebi naročito pametan — često je samo druga vrsta lenjosti — već zato što je kod nje ispod cinizma postojala prilično ozbiljna zainteresovanost za život.
Čovek koji je potpuno digao ruke od života nema potrebu da ga toliko secira.
Ona ju je imala.
Njene kolumne bile su prepune besa prema politici, društvu, licemerju, bogatima, nacionalizmu, muškarcima, ženama, porodici, deci, roditeljima, pa povremeno i čovečanstvu kao projektu. Ali ispod tog besa često se osećalo nešto mnogo nežnije: gotovo dečje čuđenje što smo dobili tako malo vremena, a toliko ga olako trošimo na stvari koje nam zapravo nisu važne.
To je verovatno deo razloga zbog kog je umela da nervira čak i kada se čovek sa njom slaže.
Pogađala je blizu.
A onda je došla bolest
Kada je objavila da ima rak, ni tada nije promenila jezik kojim je govorila.
Možda se čovek potajno nada da će neko ko je decenijama imao odgovor na sve pronaći nekakav briljantan odgovor i na smrt. Ali smrt je dosadno demokratična stvar. Pred njom svi na kraju postanemo početnici.
U poslednjem televizijskom intervjuu govorila je o strahu bez velike filozofije: „Svi se bojimo smrti, ali smrt je normalni deo života.“
To je rečenica odrasle osobe.
Ne zvuči utešno jer možda i ne treba da zvuči.
Postoji čitava industrija koja nas uči da svaki težak događaj mora da postane lekcija, transformacija, novi početak. Bolest naročito. Mora nas oplemeniti, naučiti zahvalnosti i otkriti unutrašnjeg ratnika.
Vedrana Rudan nije naročito ličila na osobu kojoj bi trebalo crtati ratnicu na majici.
Pred kraj je, međutim, napisala jednu rečenicu koja je možda lepša upravo zato što dolazi od nje, žene koja je život toliko puta uhvatila za vrat:
„Život je ipak prekrasan.“
Najvažnija reč tu je „ipak“.
Bez nje bi zvučalo kao citat sa šolje.
Sa njom zvuči kao zaključak.
Ipak, posle loših ljubavi. Ipak, posle razočaranja. Ipak, posle svih gluposti koje pravimo sebi i jedni drugima. Ipak, kada telo počne da izdaje. Ipak, kada shvatiš da nećeš stići sve.
Život je ipak prekrasan.
Verujemo joj više baš zato što znamo koliko mu je zamerala.
Šta ostaje iza žene koja je toliko govorila?
Verovatno mnogo toga što nije moguće uredno složiti u oproštajni tekst.
Knjige, naravno. Kolumne. Intervjui koji će se narednih dana ponovo deliti društvenim mrežama. Rečenice koje će ljudi izvlačiti iz konteksta, neke sasvim opravdano, neke manje. Svađe koje je započela i one koje više neće stići da završi.
Ali možda ostaje i jedna mala dozvola.
Da žena ne mora čitav život provesti uređujući sebe tako da bude lakša za okolinu.
Da se predomisli. Da zakasni. Da počne nešto sa pedeset. Da prizna da joj se nešto ne sviđa. Da voli sebe i kada to nekome izgleda sebično. Da život ne smatra generalnom probom za neku bolju, pristojniju verziju sebe.
Vedrana Rudan do samog kraja nije zvučala kao neko ko čeka dozvolu. Bilo za šta.
Možda je upravo zbog toga njen odlazak čudan.
Negde je bez signala, kako je i želela.
A ovde će još dugo iskakati njene rečenice, usred razgovora, kao ona osoba za stolom koja je ćutala dovoljno dugo, otpije gutljaj i onda kaže nešto posle čega se svako malo promeškolji na stolici.
I nekako nam je drago zbog toga.