Postoje žene koje voziš jednom rukom.
Bez razmišljanja. Bez napora.
One klize kroz tvoj život kao automatik – ubaciš u D i ide.
I onda postoji žena kao ja.
Ja nisam komfor.
Ja sam koncentracija.
Sa mnom ne ideš „otprilike“.
Sa mnom moraš da znaš gde ti je kvačilo, koliko pritiska treba, kad da pustiš, a kad da zadržiš.
Ako pogrešiš – ugasićeš me.
Ako požuriš – trgnuću se.
Ako me ne razumeš – ostaćeš na mestu dok drugi prolaze.
Jer žena kao ja se ne vozi.
Ona se uči.
Ja sam ona koja traži da osetiš ritam.
Ne moj glas – moj unutrašnji tempo.
Jer spolja mogu biti mirna, a unutra – lom.
I ako to ne prepoznaš na vreme, zakasnićeš na svaki važan trenutak.
Sa mnom nema autopilota.
Nema „naviknuće se“.
Nema „biće lakše vremenom“.
Biće dublje.
Biće intenzivnije.
Biće istinitije.
Jer ja nisam napravljena da te prevezem od tačke A do tačke B.
Ja sam tu da vidiš koliko uopšte umeš da voziš.
I znaš šta je najzanimljivije?
Muškarci koji su navikli na automatik
uvek misle da sam „teška“.
A istina je mnogo jednostavnija:
Nisu oni vozili pogrešnu ženu.
Samo nikada nisu naučili da voze stvarno.
Jer žena kao ja ne traži savršenstvo.
Traži prisutnost.
Ruke koje znaju šta rade.
I muškarca koji neće pobeći kad prvi put zadrhti.
Ako znaš – vožnja sa mnom je sloboda.
Ako ne znaš – postaću ti strah.
I zato ne pitaj da li sam laka.
Pitaj sebe:
Da li si uopšte naučio da voziš manuelca?