Novi Netflixov dokumentarac koji potpisuje Louis Theroux izazvao je burne reakcije javnosti. Iako autor vešto mapira svet „alfa“ influensera, postavlja se pitanje da li njegova analiza ide dovoljno duboko ili samo dodatno popularizuje opasne narative.
Decentralizovana mreža mizoginih influensera, čet-rumova i onlajn foruma, poznatija kao manosfera (Manosphere) poslednjih godina transformisala se iz marginalne internet subkulture u mejnstrim fenomen. Ova mreža radikalizuje dečake i mlade muškarce alarmantnom brzinom, dok društvo tek počinje da razume mehanizme koji stoje iza nje.
Upravo zbog toga, novi projekat koji je uradio Louis Theroux postao je jedan od najiščekivanijih dokumentaraca godine.
Fenomen Andrewa Tatea
Dok termin „manosfera“ mnogima još uvek zvuči apstraktno, ime Andrewa Tatea postalo je opšte mesto. On je centralna figura ove kulture, a statistički podaci o njegovom uticaju su poražavajući: čak 84% dečaka uzrasta od 13 do 15 godina zna ko je on. Svaki šesti dečak uzrasta od 6 do 15 godina gaji pozitivno mišljenje o njegovim stavovima.
Iako se Tate suočava sa teškim optužbama za trgovinu ljudima i seksualno nasilje, on predstavlja samo vrh ledenog brega. Manosferu čine hiljade glasova koji, koristeći algoritme društvenih mreža, direktno oblikuju svest nove generacije muškaraca.
Strategija buđenja
U dokumentarcu Louis Theroux: Inside the Manosphere, autor ulazi u svet imena kao što su HSTikkyTokky, Sneako i Justin Waller. Kroz svoj karakteristični stil, Louis Theroux istražuje zašto ovi muškarci tako fanatično veruju u ideologiju „crvene pilule“ (red pill).
Ovaj narativ, inspirisan filmom The Matrix, sugeriše da su sledbenici manosfere „probuđeni“, dok su svi ostali („blue pilled“) žrtve sistema koji navodno favorizuje žene. U ovom svetu, feminizam se odbacuje kao pretnja, tradicionalne rodne uloge se tretiraju kao jedini ispravan put, a borba protiv „woke“ kulture postaje vrhovni imperativ.
Paradoksi „alfa“ identiteta
Louis Theroux uspeva da osvetli duboke kontradikcije unutar ovog pokreta. Gledaoci imaju priliku da vide influensere koji satima šire mržnju i dehumanizuju žene, dok istovremeno opsesivno brinu o tome kakav će utisak ostaviti na samog autora dokumentarca.
Mnogi od ovih muškaraca tvrde da „vole žene“, uprkos tome što su karijere izgradili na njihovom ontološkom ponižavanju. Dokumentarac dotiče i koncepte poput „looksmaxxinga“ (opsesivnog unapređenja izgleda) i nihilizma „incela“ (prisilnog celibata), koji neuspeh u romantičnim odnosima često koriste kao opravdanje za agresiju.
Zamka empatije
Iako je film informativan, kritičari primećuju da Louis Theroux povremeno upada u zamku psihologizacije problema. Sugestija da agresivna ideologija ovih influensera potiče isključivo iz ličnih trauma ili teškog detinjstva može biti kontraproduktivna.
Takav pristup rizikuje da, sa jedne strane, mizogino ponašanje učini „simpatičnijim“ ili barem razumljivijim, a sa druge, da dgovornost suptilno prebaci na porodice (često na majke) ili romantična odbijanja, umesto na širi društveni sistem.
Trauma je univerzalna ljudska kategorija, ali ona ne vodi nužno ka stvaranju digitalnih platformi za mržnju. Problem manosfere nije samo u ranjenim egoima pojedinaca, već u činjenici da patrijarhalni obrasci u digitalnom dobu postaju izuzetno profitabilni.
Manosfera je svuda oko nas
Najvažnija poruka koju ovaj film ostavlja jeste da manosfera više nije izolovani deo interneta. To je profitabilna mašinerija koja nudi laka rešenja za kompleksne probleme – od fitnesa i zarade, do socijalnog statusa.
Kao što u samoj završnici Louis Theroux ističe: „Svi smo mi sve više u manosferi, i od nas zavisi kako ćemo iz nje izaći.“ Ignorisanje ovog fenomena više nije opcija, jer on uveliko oblikuje stvarnost u školama, domovima i na ulicama.