Kad kažete Disk Džokej, ili skraćeno DJ, postoje tačno dva tipa ljudi koji se bave tim poslom, 95.8% njih su klasični puštači zvuka koji vrte iste playliste na istim mestima, u klubovima, na festivalima, lokaliteti su nebitni, njihovo interesovanje za sam zvuk je upitno i ograničeno moranjem svoje profesije, tu su isključivo jer im je to najbolja šansa da u isto vreme vode bogat noćni život, pridobiju pažnju mladih priprostih žena iz okolnih beogradskih naselja i na sve to nešto zarade, ne plaćajući pritom opijate i pića.
Druga grupa pravih entuzijasta zvuka i poznavalaca muzike koji su tu iz ljubavi ima tačno 4.2% po poslednjem popisu. U tu privilegovanu ekipu spada naš današnji lokalni heroj i legenda beogradskih noći (i jutara), Vuk Smiljanić.
Priča o njemu je zapravo priča o muzici, inspiraciji, borbi, bolu, ljubavi, Miljakovcu i Beogradu. To je priča svih nas.
Ona počinje na Miljakovcu koji ga je oblikovao na putu ka beogradskom klabingu, izgradio njegov imidž, personalni stil koji je delom bunt prema malo uštogljenoj sredini u vidu mix-a boja, stilova, epoha i jak retro momenat koji se provlači u svim sferama njegovog života.
Za njega sam pre svega čuo kao za dečka koji se zabavljao sa devojkom iz kraja koja mu se svidela, uprkos činjenici da joj je bivši dečko, inače poznati bandit, izlazio iz zatvora, jer mu se sviđala i jer ga taj momenat nije interesovao. Želja za nečim je uvek nadvladavala strah za potencijalne posledice, što ga je i izgradilo, ali i dosta koštalo u danima koji slede. U ovom konkretnom slučaju, nije.
Građenje svoje karijere počinje kao gost DJ u Tube-u u kojem je nešto kasnije počeo da pušta i samostalno početkom 2010tih godina, a koji je inače bio klub – rasadnik talenata te generacije i centralno mesto okupljanja obožavatelja elektronskog zvuka. Kako je u Beogradu u deceniji 2010-2020. bila ekspanzija klubova i splavova sa tom vrstom zvuka, tako je i Vukov tefter sa datumima postao sve popunjeniji, počevši od Mladosti, Gadosti, preko Gradskog Splava Lasta, do gostovanja na Love Festu i Exitu u više navrata. Potom su se ređala inostrana gostovanja, prvo na Adi Bojani, pa redom Malti, Grčkoj i Ibici, na kojima je bio i organizator, DJ i zaštitno lice velikim sponzorima evenata kao što su Miller i Tuborg. Svoj prvi EP izdaje još 2013. kao još mladi umetnik pod nazivom Masai i u tom produkcijskom smislu je imao par “bisera” među kojima bih izdvojio “Peting”.
Jako bitan deo njegovog bića je dizajn i želja za kreativnim stvaralaštvom, koju je počeo da ispoljava u saradnji sa brendom “Disciplina”, u koji je uveo taj retro beogradski momenat sa dizajniranjem printova nekadašnjih simbola ovog grada, počevši od Milana Mladenovića pa sve do robne kuće Beograd. Sećate se robnih kuća, lokalnih pekara, buvljih pijaca, berze kod SKC-a, e pa on je jedan od tih ljudi koji traži video klub u 2026. godini da bi iznajmio i vratio kasetu i našao razlog da poveže video rekorder sa smart TV-om ili Sega Mega Drive 2, recimo.
Bio je i dugo vremena zaštitno lice Reeboka i jedini čovek, kojeg bar ja lično poznajem, koji je uspevao da ukombinuje Aztrec patike sa uskim Replay farmerkama, Versace višebojnom jaknom, retro Casio zlatnim digitalnim satom i kačketom. Da biste to izneli, morate ili biti apsolutni gospodar sopstvenog stila i samosvesti, ili David Beckham.
Vuk je jedan od tih diskretnih heroja grada, koji je u traženju poente, u vremenu bez iste, umalo izgubio sebe u trenucima kad je počeo da misli da je izgubio bitku za “Smisao”. Zapravo, taj rat ne prestaje, počinje svakim danom ranom zorom i završava se svake noći. I tako svaki dan. I ne postaje lakše. To je ono što vam neće reći ni na psihoterapiji, a ni na reklami za jogurt.
Takođe je jedan od onih lokal patriota Miljakovca koji su ostali verni svom kraju i ljudima iz istog, odgovoran je za dosta “gaža” svih svojih drugara iz posla, zapošljavao je i vodio sa sobom uvek sve ljude u svojoj okolini, bio dobar domaćin i prijatelj, a prećutno, nikad praveći od sebe heroja i ne dižući pompu oko svog celokupnog bivstvovanja. Okolinu je pre svega edukovao, muzički, stilski, životno, Miljakovcu je dao kolorit, samim svojim postojanjem, kolekcijom ploča koje sežu od Paket Aranžmana i Josipe Lisac, preko Mike Oldfielda do 2Paca, sa njim ste na afteru mogli da čujete i “Ako riba drolja postane” i “Afriku” od Dvornika, a kod njega na gajbi da vidite sve od Chesterfield sofe do retro PC-a i konzola.
Kao najveću pobedu i njegov legacy za budućnost, izdvojiću momenat njegove sadašnje supruge Danijele i njihove porodice koja mu je posle godina ozbiljnih unutrašnjih i spoljašnjih borbi sa nevidljivim, kao i vrlo stvarnim “demonima” dala ozbiljan vetar u leđa i pogon koji ovu konkretnu životnu priču uvodi u happy end.
Ljubav kao ultimativni životni boost. Prava. Dvosmerna. Ona u kojoj su jedan za drugog i vetar u leđa i živi zid po potrebi.
Kraj “serijala Vuk” i početak “serijala Smiljanići” se završava i počinje sa otvaranjem Tostija 2022. godine. Tosti je počeo kao trafika za sendviče, koju je Vuk transformisao u epicentar okupljanja svih ljubitelja Vespe, dobre domaće rakije, i dobrog zvuka nedeljom ujutru. Uspeo je da dovede sve eminentne prestoničke DJ-jeve da rade sad već čuveni Tosti Matinee i natera svu razmaženu centarsku decu da se zapute na Kanarevo brdo gde vas dočeka cela porodica Smiljanić sa osmehom i pićem dobrodošlice.
Family business, indeed.
Beograde, želim ti što više ovakvih priča.