Postoji nekoliko nepromenljivih zakona fizike u našem regionu tokom praznika: sarma je bolja kada se podgreje, ruska salata se tretira kao osnovna namirnica sve do februara, a Zona Zamfirova se emituje na bar tri nacionalna kanala istovremeno.
I dok duboko poštujemo ljubavnu muku Maneta kujundžije, postoji granica koliko puta ljudski mozak može da procesuira rečenicu “A ti li si, Zone?” pre nego što doživi blagi nervni slom. Čini se da je repriza Šotrine ekranizacije postala neka vrsta državne uredbe, samo sa više trubača.
Zato ove sezone daljinski upravljač koristimo u svrhu samoodbrane. Odlučili smo da pirotsku kaldrmu zamenimo parketom Versaja, a jeleke korsetima koje je dizajnirala Sandy Powell. Ovo je naših pet favorita iz žanra „subverzivne epohe“ koje bindžujemo dok se krijemo od rodbine i repriza domaćeg programa.
Marie Antoinette, 2006
Sofia Coppola je snimila je ultimativni moodboard za milenijalce. Kirsten Dunst kao kraljica tinejdžerka koja tugu leči makaronsima iz Ladurée-a i Manolo Blahnik cipelama (uz onaj kultni kadar ljubičastih starki) je pop-kulturna ikona. Gledamo ga zbog montaže šopinga uz zvuke New Order-a, jer je to zaista vizuelna gozba pastelnih boja, satena i čiste, nepatvorene dosade života na dvoru.
The Favourite, 2018
Zaboravite na dostojanstvene monarhe. Yorgos Lanthimos nam daje kraljicu Anu (genijalna Olivia Colman) koja vrišti na paževe, gaji zečeve u spavaćoj sobi i pati od gihta. Emma Stone i Rachel Weisz su savršeno okrutne u borbi za njenu naklonost. Mračnu, klaustrofobičnu i apsurdnu estetiku upotpunjuju trke jastoga u palati, trovanje čaja i mnoštvo cena gađanje muškaraca voćem. Ovo je crna komedija koja dokazuje da su žene na vlasti bile sve samo ne „dame u nevolji“.
Emma. (2020)
Ako je Wes Anderson ikada poželeo da režira Jane Austen, to bi izgledalo ovako. Autumn de Wilde, koja dolazi iz sveta muzičkih spotova, napravila je film koji izgleda kao najlepša poslastičarnica na svetu. Anya Taylor-Joy je briljantna kao zgodna, pametna i bogata (i pomalo nepodnošljiva) provodadžika. Ikonični momenti u filmu uglavnom su sačinjeni od kragni i šešira u savršenoj simetriji kadrova koja umiruje naš opsesivno-kompulzivni poremećaj. Scena prosidbe koja je prekinuta krvarenjem iz nosa, dokaz je da ljubav nije uvek savršena, ali je uvek zabavna.
Portrait of a Lady on Fire, 2019
Na izolovanom ostrvu u Bretanji, slikarka treba da naslika portret mlade žene koja se opire braku. Nema muzike (osim u jednoj ključnoj sceni), nema muškaraca (skoro), samo zvuk vetra, vatre i haljina koje šušte. Film je postao jedno od najsenzualnijih ostvarenja u kojem se niko ne dodiruje prvih sat vremena. Vizuelno, svaki kadar izgleda kao ulje na platnu. To je meditacija o umetnosti, sećanju i ljubavi koja ne mora da traje večno da bi bila stvarna.
Lady Macbeth, 2016
Pre nego što je postala globalna zvezda, Florence Pugh je bila Katherine, mlada žena udata za starijeg tiranina u 19. veku, koja odlučuje da jo je dosta. I kada kažemo dosta, mislimo na seriju hladnokrvnih odluka koje bi postidele i samu Ledi Magbet. Plava haljina koju nosi dok sedi na sofi, smrtno se dosađujući, postala je simbol tihe, ali smrtonosne ženske pobune. Ovo je dokaz da period drama može biti napetija od bilo kog trilera.