Zvuk činele oštro seče večernju tišinu dnevne sobe. Dobro poznat zvuk WhatsApp notifikacije. Očekivan. Možda to pretenciozno zvuči. Priželjkivan, to je realnije. Kao po komandi lice se pretvara u osmeh. Traje to već mesecima ili bar to tako meni deluje. Back and forth, što kažu Amerikanci.
To nije bilo muvanje. To je bilo udvaranje. Old school Notting Hill style. Naravno sa dodatkom moderne tehnologije. Današnji klinci to ne bi razumeli. Oni kad muvaju šalju debilne gifove ili dick pic. To je new age valjda.
U fazi udvaranja stanje svesti je veoma neobično. Kao da ti nekim čudom dobiješ super moći. Humor postaje istančaniji i prefinjeniji, spontano nijansiran kako komunikacija napreduje. Probude se i neki poetski talenti, ili bar sklonosti, pa se tu pošalje i po koji stih. A stih po stih postane pesma.
A ona je kao iz nekog francuskog filma. Hoda kao gazela, nekako nenametljivo a graciozno. Krupne oči u koje kad se zagledaš lagano gubiš tok misli. I neki prkos koji je uvek bio nekako skriven iza svakog osmeha.
Bilo je tu par viđanja, uvek preko dana. Više razgovori preko telefona i dopisivanje. Delovalo mi je da kad god sam pomislio da je vreme za sledeći nivo ona se nekom magijom popela za stepenik više. Perpetualni moving target. Možda sam čekao na znak koji je bio tu sve vreme. Ko će ga znati.
Na šta sam pao? Nije to ni lice, ni noge, ni grudi a nije ni stav. Ili je možda sve to po malo. Istinski me vozi jedino vizija nečega što bi moglo da bude. Kao kad skauti gledaju klince dok pikaju basket i pokušavaju da predvide ko će biti sledeća velika zvezda. U ovom slučaju vizija je valjda da šetate Kališom veštačke kukove. Ok možda je ovo malo bizarno. Da sedite u nekom kafiću na Piazza Navoni i da dok palim lulu ona pridikuje da treba da prestanem da pušim jer šteti zdravlju. A ja imam tipa osamdeset godina i odgovaram mani me ženo poruči limonćelo i uživaj.
Mislim da se žene, bar kad je u pitanju emotivna matematika, često ponašaju kao učenici prvog razreda osnovne škole. Načelno znaju da je pet plus četiri devet, ali nekad može da bude i osam. Ali i deset. Ona je moguće prvo sabrala a posle oduzela. Tako je bar to meni delovalo. A možda je zapravo odgovor jednostavan. She’s just not that into you.
Uvek mislim da nešto što se ne desi nije ni trebalo da se desi. Ali neki događaji mi uvek izmame osmeh na lice, bez obzira na to da li je ishod bio onakav kakav sam želeo da bude. Sportskim rečnikom, u nekim utakmicama ne može sve da se gleda kao na pobedu ili poraz. Nekad bude nerešeno. A onda možda budu i produžeci. Ali ko će to znati moj profesore…