Kada stvaralac koji je definisao „zlatno doba televizije” sa dve, verovatno, najbolje serije 21. veka (Breaking Bad i Better Call Saul), odluči da se vrati, očekivanja nisu samo visoka – ona su skoro nemoguća. Vince Gilligan je majstor moralnog propadanja, sporogoreće tenzije i antijunaka čije smo duše poznavali bolje nego svoje. Walter White i Jimmy McGill (ili Saul Goodman) nisu bili samo likovi; bili su studije slučaja ljudske prirode.
I onda, kao svoj sledeći potez, Gilligan nam daje Pluribus (stilski Plur1bus). Na prvi pogled, deluje kao bekstvo u žanr, možda čak i odmor od teške drame. Serija prati Carol (Rhea Seehorn), ciničnu i „besno nesrećnu” autorku ljubavnih romana, koja postaje jedina osoba u Americi imuna na misteriozni vanzemaljski virus. Preokret? Virus ne pretvara ljude u zombije. Pretvara ih u kolektivnu, nasmejanu, altruističnu košnicu. Svi su srećni. Svi su jedno.
Osim Carol.
Auditorijum utopije
Treba imati smelosti, kao što primećuju kritičari, pogledati svet u 2025. godini – svet polarizovan do tačke pucanja, svet MAGA pokreta, ratova i plemenske mržnje – i reći: „Da, ali zar ne bi bilo još gore da se svi slažemo?”
Gilligan je zamenio moralni mrak Breaking Bad-a za zaslepljujuće svetlo utopije, i postavlja pitanje da li je to svetlo zapravo samo druga vrsta tame. Pluribus nije priča o dobru protiv zla; to je priča o pojedincu protiv kolektiva. I to kolektiva koji je savršeno dobronameran.
Rhea Seehorn (nezaboravna Kim Wexler) ovde nosi teret čitavog čovečanstva koje je ostalo. Za nju je ova nova, srećna Zemlja – noćna mora. Njena žena ne preživljava infekciju (jedna od miliona kolateralnih žrtava na putu ka sreći). Nasmejane horde, uključujući i novog predsednika, obraćaju joj se sa jezivom brigom: „Samo želimo da pomognemo, Carol”. Novi promo-video za seriju briljantno pojačava ovu jezu, prikazujući lica iz Breaking Bad univerzuma – Bryana Cranstona, Aarona Paula, Boba Odenkirka, Giancarla Esposita – kako se osmehuju Carol sa ekrana i govore: „Samo želimo da budeš srećna.”
Od metafizike do meta-marketinga
To je genijalan marketinški potez koji istovremeno radi dve stvari: budi nostalgiju kod fanova i savršeno hvata suštinu nove serije. Videti lica Walta, Jesseja i Gusa kako učestvuju u ovoj kolektivnoj svesti nije samo easter egg; to je pojačavanje pretnje. Ako su se oni priključili košnici, kakve šanse ima Carol?
Ali, da li Pluribus može da nadmaši Breaking Bad?
Pitanje je verovatno pogrešno postavljeno. Breaking Bad je bila savršeno izvedena priča o transformaciji jednog čoveka, vođena narativom koji je bio čvrst poput plavog metanfetamina. Bila je to hemija na delu.
Pluribus je, s druge strane, filozofija. Serija je sporija, često namerno frustrirajuća. Umesto akcije, Gilligan nam daje velika pitanja: Šta je čovek bez individualnosti? Šta gubimo kada nestane konflikt? Ako Carolin bes (koji bukvalno izaziva smrt miliona u kolektivu) ugrožava opstanak, da li ona ima moralnu dužnost da se preda?
Kritičari ističu da Pluribus takođe funkcioniše kao briljantna alegorija za gaslajting i zlostavljanje. Carol je žena kojoj se neprekidno govori da njena percepcija stvarnosti nije tačna. Govore joj da njena osećanja (bes, tuga) nisu primerena, da treba da se „ponaša bolje” i da „samo prihvati” novu realnost zarad opšteg dobra.
Nova vrsta mraka
Dakle, Pluribus verovatno neće nadmašiti Breaking Bad u smislu adrenalina ili kulturološkog otiska koji ostavlja akcija. Neće imati fraze poput „I am the one who knocks”. Ali tamo gde je Breaking Bad bio mračan, Pluribus je možda i mračniji.
Gilligan je zamenio pustinju Novog Meksika za unutrašnji pakao jedne osobe. Umesto da gledamo kako čovek postaje čudovište, sada gledamo kako čovek pokušava da ostane čovek, okružen anđelima. A to je, možda, još strašnija priča. Pluribus nije Breaking Bad 2.0. To je Gilligan koji nam poručuje da je, nakon što je iscrtao mapu zla, sada spreman da ispita i anatomiju sreće – i otkrije da je ona, možda, jednako opasna.