Glumac, umetnik, muzičar i večiti radoznalac, Ivan Jevtović nije samo beogradski blues u telu čoveka – on je ceo bend i cela pozornica. U njegovim rečenicama škripi beton Beograda, odzvanjaju stihovi velike Milene Marković i svira se bluz za grad koji voliš čak i kad ti kida živce. Ivan je stasavao na scenama najznačajnijih beogradskih pozorišta, od Jugoslovenskog dramskog do Ateljea i Bitefa, ali njegovo iskustvo ne staje na daskama koje život znače.
Sticao ga je i u prestižnim filmskim i televizijskim projektima, ulogama koje se pamte, uz nagrade koje se ne traže, ali mu same dolaze. Nagrada za najboljeg mladog glumca, „Car Konstantin”, „Zlatni ćuran”… sve su to stanice na njegovom putu, ali ne i cilj. Jer, kako sam kaže – priznanja ga ne zanimaju mnogo. Ivan Jevtović režirao je brojne pozorišne predstave, i s istom strašću kojom igra, on i predaje. Kada ne drži časove ili ne stoji na sceni, naći ćete ga na bini sa bendom „Deca loših muzičara”, gde gruva rokenrol onako kako klinci iz bloka znaju.
Zašto je dobro biti „ja”?
Niko, niko kao ja! Kao ja… kao ja… i niko… i nikad… kao ja! Šala. Tekst pesme najbolje grupe svih beogradskih vremena – „Šarlo akrobata”. Realno, baš je sve dobro, odlično. Zahvaljujući razumevanju svih radnika iz svih naših zemalja, ostvarujem snove neuporedivo veće od bilo kog umetnika na svetu!
Kakvu kafu piješ?
Omiljen mi je kapućino na šanku bilo gde u Italiji.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Svakodnevno se iskreno suočavam sa sobom, nekad uspešno, nekad ne – radim na sebi. Dalje, pratim sve moje devojke: Sandru, Sofiju i Mao. I živim za umetnost i od nje!
Šta je za tebe sloboda?
Priznati koliko ne znam, i ne činim dovoljno, i koliko sam lenj.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Evo jedne od mojih omiljenih: Ne tražim priznanje, pa mi ga ne možeš ni oduzeti!
Koja je poslednja knjiga koju si pročitao?
„Mati” Maksima Gorkog.
Koju pesmu biraš na karaokama?
„Ti si mi u mislima” – Dino Dvornik.
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
Buenos Ajresu, u Argentini.
U Beogradu…
Beograd, moj voljeni smrad, ili moj Crnigrad – ne bih njega ostavio čak ni kad bih mogao. (Stih moje drugarice Milene Marković.) Veliki i istorijski važan, nekad i neki lep ćošak ili klupa u malo prirode, ali… u poslednjoj deceniji zatrpan lošim betonom na raznim osetljivim mestima. Baš se brinem. Ja sam sa Novog Beograda, i tamo neki od blokova isto izgledaju kao pre pola veka. Isti ili veći broj drveća, zelene površine, tereni, ljuljaške…
Nekad smo pričali kako je tamo nehumano, a sad… NBG, neki blokovi – stari – izgledaju kao raj u poređenju sa centralnim ulicama i netrgovima – namerno sam spojio, jer nisu trgovi! Neko je namerno ili nenamerno uništio veliki deo Beograda – nepovratno! Brinem se i pitam šta mogu danas da uradim tim povodom. Blues, ali teški blues!
Pitanje koje bi postavio sam sebi?
Kako je moguće da si toliko radoznao?
Foto: Luka Šarac, Boško Karanović