Ljubica Tajević ne pokušava da bude „nešto više”. Niti da se uklopi, opravda ili objasni. Njena definicija slobode je jednostavna: biti svoja, bez glume i bez pritiska. Upravo zato, i u digitalnom svetu u kom je lako skliznuti u kliše, Ljubica ostaje autentična: ona ne odustaje od svojih želja i zna koliko je važno svakoga dana pronaći barem pet minuta za sebe uprkos svakodnevnom haosu.
Za one koji misle da je influenserski život samo filtrirana stvarnost, Ljubica Tajević podseća da iza slika sa Instagrama stoje ljudi sa vrednostima, borbama i puno ljubavi prema sebi, drugima i svakodnevici koju svesno biraju da učine boljom.
Zašto je dobro biti ja?
Moram priznati da mi ovo pitanje zvuči pomalo čudno. Ne zato što ne volim sebe ili ne cenim ono što jesam, već zato što malo ima prizvuk da „biti ja” predstavlja nešto bolje, vrednije ili poželjnije od nekog drugog. Svako ima nešto svoje – svoje vrednosti, borbe, talente i nesavršenosti… i mislim da je upravo u tome i lepota. Kod sebe volim dobru organizovanost i to što i dalje verujem u snove. To što sam naučila da prihvatim svoje dobre, a i one manje dobre strane. Ne odustajem od sebe i od svojih želja, bavim se sobom, svojom porodicom i trudim se da nam život bude pun smeha, ljubavi i dobre energije.
Kakvu kafu piješ?
Volim da popijem kapućino s ovsenim ili bademovim mlekom. Kafa mi je trenutno nešto poput poslastice i ne mogu da pijem čistu kafu, otkako je kofein prestao da mi prija pre par godina. Nekada mi je bilo nezamislivo da ujutru umesto kafe popijem čaj, ali poslednjih godina se češće ujutru opredelim za njega nego za kafu.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Mira nema mnogo kada imate decu i zahtevan posao. Moj suprug i ja smo na vreme uvideli da nam je za mir, što u kući, što lični, potrebno da omogućimo jedno drugom vreme za odmor, trening, šetnju, piće s drugaricama/drugovima. Jedno drugom pomažemo u tome da se restartujemo i napunimo baterije. Ono što bih poručila ženama jeste da uvek nađu vreme za sebe! Da pojačaju muziku, pevaju iz sveg glasa, šetaju pored reke, po parku, gledaju u nebo, drveće, da đuskaju kad god im se ukaže prilika, bez obzira na to ko gleda, da grle drage ljude oko sebe i videće kako mir i zadovoljstvo ispune celo telo.
Šta je za tebe sloboda?
Za mene je sloboda mogućnost da budem svoja – bez potrebe da se pravdam, uklapam i objašnjavam. Bez potrebe da glumim, bez moranja da budem „nešto više” i bez pritiska da će to nekome smetati. Sloboda je kada mogu uvek da radim stvari svojim tempom i da kažem šta mislim kada me pitaju za mišljenje.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Mislim da malo ljudi koji me prate na društvenim mrežama zna da sam bila jako uspešan sportista. Bila sam više puta prvak države u karateu, osvojila sam prvo mesto na Evropskom prvenstvu u borbama i bila u reprezentaciji šest godina u tinejdžerskom dobu. Verujem da je karate izgradio veći deo moje ličnosti, naučio me kako sportski da podnesem pobedu, ali i poraz, kako da verujem u sebe i kako da gledam i da se ne plašim protivnika. To je sve u životu primenjivo i važno.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
Mnogo volim da čitam i dobro je što sad odgovaram na ovo pitanje jer završavam sa čitanjem jedne knjige čije ime ne bih volela da moram da napišem ovde jer nikako mi nije legla. Čitam je jer ne volim da ostavim stvari na pola. Dakle, poslednja knjiga „Sitnice koje život znače”, Lorenco Marone. Topla, dirljiva, komična, tragična… U Narodnom pozorištu postoji i predstava rađena po romanu i takođe me je ostavila bez teksta!
Koju pesmu biraš na karaokama?
Volim muziku i zaista slušam i pop, rok, folk, sve! Neka bude Nina Badrić „Čarobno jutro”.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Njujork. Uvek Njujork. Radila sam kao kabinsko osoblje (stjuardesa) i otprilike dve godine sam išla bar jednom mesečno tamo. Neke taj grad uzbuđuje, ali mene umiruje. Mogla sam satima da šetam po parkovima, mostovima pokraj reka i čekala zalazak sunca. Često zatvorim oči i teleportujem se tamo.
U Beogradu…
U Beogradu trenutno ne može da se živi od lošeg vazduha, gužvi u saobraćaju i pojedinaca koji pokušavaju da nam nametnu svoju volju. Međutim, to je moj grad, grad u kom sam se rodila, odrastala, provodila, udala, rodila decu i grad u kom i moja deca odrastaju. Težimo ka promenama i boljem sutra i volimo naš Beograd.
Pitanje koje bi postavila samoj sebi?
Da li si najbolja verzija sebe? Nisam. Ali se trudim da budem.