„Gospodine vojvodo, naredio sam povlačenje”, rekao je. S druge strane opor glas mu je žustro odgovorio: „Jeste li pri svesti? Naredba Vrhovne komande je da se drže pozicije”. Opsovao je sebi u bradu i odgovorio odsečno: „Ovo je moja odgovornost i naredio sam povlačenje”.
Ovaj razgovor vojvode Radomira Putnika, u tom trenutku načelnika Vrhovne komande, i generala Živojina Mišića, komandanta Prve armije iz decembra 1914. godine odslikava jedan važan trenutak u istoriji naše zemlje. Pokazuje hrabrost, mudrost i integritet srpskog vojnika. Uzgred, vojvoda je u Kraljevini Srbiji bio najviši vojni čin, pandan feldmaršalu u drugim zemljama. Koliko smo samo derogirali tu reč kasnije.
Elem, pod jakim pritiskom austrougarske vojske Prva armija pod komandom generala Mišića, koji će kasnije takođe dobiti čin vojvode, trpi velike gubitke. Tada general Mišić nije znao moderne taktike kretanja u cikcak kako bi Austrougare zavarali da je naša vojska četiri do pet puta brojnija. Uskraćen za ta znanja, ali obdaren mudrošću i racionalnošću, shvata da mora na prvom mestu da odmori svoje trupe.
Uprkos komandi Vrhovnog štaba, naređuje povlačenje zapadno od Gornjeg Milanovca. Danas deluje nezamislivo da u bilo kom organu državne uprave neko prkosi naredbi nadređenog. Ali tada su ljudi imali kičmu. Naređeno povlačenje imalo je dvostruku ulogu. Prvo, trebalo je da odmori i grupiše vojsku. A drugo, trebalo je da pošalje poruku neprijatelju da je ova bitka završena i da naša vojska dalje ne može.
U međuvremenu, Prva armija je dobila i pojačanje. Studenti vojne škole iz Skoplja, koje je naša Vrhovna komanda uputila tamo na školovanje, poslati su na front s naprasno dodeljenim činovima kaplara. Ovih mladića bilo je oko hiljadu i trista. Videvši studente pored sebe, vojska je dobila dodatnu motivaciju za protivudar.
Austrougarska vojska napušta front i ulazi u nebranjeni Beograd, dok kreće protivudar Prve armije pomognute i ostalom vojskom. Energija srpske vojske koja juriša rame uz rame sa studentima pokazala se kao prejaka za austrougarsku vojsku koja ubrzo napušta teritoriju Kraljevine Srbije. Jedna od bitki koja se izučava na vojnim školama širom sveta.
Danas potomci ovih hrabrih ljudi, srećom, ne žive u ratno vreme. Ali danas, kao i tad, imaju pored sebe studente, neke moderne kaplare. Danas, kao i tad, treba reći ne, nekome i nečemu. Istina, danas nemamo takve vođe kao što smo imali. Imamo neke lažne vojvode. Ali cilj je isti kao i tad. Da budemo slobodni. Život je večita borba, ko sme, taj i može. Opet general Mišić.