U drugom gradu lakše nam je da sednemo sami u restoran, započnemo razgovor ili obučemo nešto što kod kuće stalno vraćamo u orman. Hodamo više, gledamo pažljivije i ne smatramo da je popodne propalo ako smo ga proveli uz kafu, posmatrajući ulicu. Dopada nam se ta osoba koja ima vremena da bude radoznala. Onda se vratimo i pitamo gde je nestala već u ponedeljak.
Deo odgovora je sasvim praktičan: na putovanju nas uglavnom ne čekaju poslovni mejlovi, veš i obaveze koje se podrazumevaju. Ali postoji i zadovoljstvo anonimnosti. Niko ne zna kakvi smo inače, gde izlazimo i šta obično naručujemo. Možemo da promenimo mišljenje, stil ili plan bez ijednog „otkad ti to?“. Kod kuće često unapred odigramo svoju poznatu ulogu, čak i kada od nas to niko ne traži.
Drugi grad nam daje i dobar izgovor da obratimo pažnju. Zgrada postaje razlog da zastanemo, pijaca mesto za obilazak, a doručak nešto za šta se bira adresa. U sopstvenom gradu iste stvari prolaze kao pozadina dok žurimo da završimo nešto drugo. Na putovanju nam je dovoljno da negde budemo; kod kuće od sebe očekujemo da stalno nešto obavimo. Čak i slobodno vreme ume da dobije zadatak.
Naravno, svakodnevica ne može da izgleda kao produženi vikend u Lisabonu. Ali možda ponešto možemo da prenesemo: da odemo sami na ručak bez čekanja društva, skrenemo u ulicu kojom nikad ne prolazimo ili obučemo tu stvar običnog utorka. Verzija sebe koja nam se dopada na putovanju ipak ima naš ukus, naš humor i našu radoznalost. Vredi joj ponekad ostaviti mesta i u sopstvenom gradu.